Kad kažete Australija, zamišljate duge peščane plaže pune turista, moderne gradove i mirna, uređena predgrađa. Ipak, nisu svi toliko srećni da rade dobro plaćene poslove i uživaju u svemu što im ova zemlja nudi.
Od 25 miliona stanovnika Australije, računa se da preko tri miliona živi na granici siromaštva. Visoki troškovi života u velikim gradovima guraju one na socijalnoj pomoći prema periferiji i manjim mestima, gde se stvaraju džepovi siromaštva. Jednom kad tamo stignete, ne samo da vam neće biti lako da se iščupate nego neće ni vašoj deci. Siromaštvo tako postaje generacijsko i još dublje ukorenjeno u tkivo društva.
Droga je najveći pojedinačni problem koji razjeda australijsko društvo. Australija je na neslavnom prvom mestu u svetu po upotrebi rekreativnog amfetamina, ekstazija. Po konzumiranju drugih vrsta droga, takođe smo plasirani visoko. Policija čini koliko može, pri čemu joj naruku ide činjenica da je Australija ostrvo, zaseban kontinent bez kopnenih granica sa drugim zemljama. Time je krijumčarenje narkotika otežano, pa se tržište pokriva sintetičkim, lokalno proizvedenim supstancama.
Lično mi se čini da je društvo kapituliralo pred ovim zlom. Ovde vam više ne kažu “nemojte da se drogirate”, nego “nemojte drogirani da vozite kola”. Jer tako biste mogli nekog drugog da ugrozite. Iako država daje silna sredstva na centre za rehabilitaciju i prateće programe, niko ne gaji iluziju da bi se droga mogla tek tako iskoreniti. Naprotiv, verujem da će lake droge kao marihuana pre ili kasnije biti legalizovane, shodno postojećem trendu u razvijenim zemljama.
Zabranjeno pušenje
Ako ste pušač i planirate da se doselite u Australiju, savetujem vam da izaberete između sledeće dve opcije: 1. ostavite pušenje, 2. ne dolazite uopšte. Ovo zaista nije dobra zemlja za pušače. Pušenje nije dozvoljeno u pabovima i restoranima i u principu na bilo kom javnom mestu. Duvan je tako oporezovan da pakla “marlbora” košta preko 30 dolara. Mnogi se snalaze i sami motaju, ali te cigarete bez filtera su onda još nezdravije i još više se osećaju.
U Australiji se dosta pije, najviše pivo i razna vina.
Alkohol se u Australiji smatra socijalno prihvatljivim sredstvom za opuštanje u društvu, no bolest alkoholizma je zato raširena i svakog dana ubira svoj tragičan danak. Posebno je to vidljivo među Aboridžinima.
Iako se država na sve načine domišlja kako da ove svoje podanike integriše u društvo i izjednači po obrazovanju i kvalitetu života sa ostalima, u stvarnosti to ide mukotrpno. Rekao bih da i sami Aboridžini ne pokazuju naročitu volju da postanu slični belim ljudima. Celih 65.000 godina, kako je utvrđeno u poslednjim istraživanjima, oni su naseljavali ovaj kontinent i živeli svojim načinom života. Očekivati od njih da to preko noći promene bilo bi kao očekivati od nas belih da se prilagodimo njihovim običajima.
Ovo je naša zemlja
U gradu, Aboridžine po pravilu viđate u grupama. Glasni su, svadljivi, često pripiti i neuredni. Dešava se tako da nahrupe u gradski autobus i odmah započnu s grajom i prepirkom. Ostali putnici okrenu glavu praveći se da ih ne primećuju. To, doduše, ide u oba smera, jer deluje kao da i Aboridžini ne primećuju sve druge koji nisu kao oni. Jednom sam u autobusu bio jedini belac, ne računajući vozača, a njih je bilo sedam ili osam. Potpuno su me ignorisali. Osećao sam da njihovi pogledi prolaze kroz mene kao da ne postojim.
Ukradena generacija