Izbor zanimanja

Izbor zanimanja – Zadatak roditelja da aktivno učestvuje u izboru detetovog zanimanja ponekad se ne čini lakim.

S jedne strane govori se da dete treba da ima potpunu slobodu pri izboru, dok se s druge strane preporučuje saradnja s roditeljima i njihovi saveti. Roditelj ima zadatak odgajanja i zadužen je do osamostaljenja za detetovu sudbinu. Zato ima potpuno pravo da učestvuje i u njegovom izboru zvanja, ali ne nametanjem i određivanjem, već razgovorom i usmeravanjem.

O izboru zanimanja roditelji počinju da razmišljaju i pre nego što dete završi osnovnu školu. Roditelj treba da prati svoje dete kroz detinjstvo, posmatra kako se razvija, čemu teži, šta ga najviše zanima i da ga potstiče da se u tom smeru razvija. Takođe, o dečijim sklonostima treba otvoreno razgovarati kako bi se dete upoznalo s mogućim stvarnim zvanjem.

Neka deca vrlo rano prepoznaju svoje talente i znaju šta žele da postanu kad odrastu. Takvoj je deci mnogo jednostavnije da prate svoje želje i usmeravaju se u školu koja će ih dovesti do željenog cilja.

Ali uvek ima i one dece koja se teško opredeljuju. Tu nastaje problem, njima treba pomoć, ohrabrenje i više brige kako bi ih motivisali i usmerili.
Ima i one dece koja svoju odluku u posljednji čas promene i ostave nas zbunjenima.

Šta je u svemu tome važno?
Tokom odrastanja roditelji ne bi smeli prevideti ni jednu razvojnu fazu svog deteta, koliko god bili zaposleni ili zaokupljeni problemima. Odgoj je složen i odgovoran rad, velika roditeljska dužnost i obaveza, jer jedno od dečijih prava je pravo na odgoj. Dete je nemoćno, ono nema dovoljno znanja ni životnog iskustva da bi znalo šta je za njega najbolje, zato je tu roditelj koji će mu pomoći da otkrije ono što ga zanima ili što bi za njega bilo najbolje.
Deca kojom se dovoljno ne bavimo često se osećaju kao napuštena, kao da nemaju nikakvu zaštitu za kojom toliko žude i u intelektualnom i u društvenom pogledu. Zbog svega toga detetu treba pomoć i podrška.

U porodicama u kojima se mnogo govori o znanju, struci, u kojima se čita, raspravlja, razgovara, prenose se iskustva i sl. deca usvajaju priče i iskustva svojih roditelja. Njima je potpuno poznat posao koji roditelji obavljaju, znaju njegove pozitivne i negativne strane jer s tim zvanjima odrastaju. Česti su primeri da u takvim porodicama deca krenu istim putem. To su dobri primeri zato što govore o intelektualnoj kulturi koja se neguje u porodici i deca to pamte i upijaju.
U trenutku izbora zanimanja mogu se razotkriti i loši stavovi pojedinih porodica. Roditelji ponekad poistovećuju svoj životni put s detetovim. Ponekad zahtevaju od deteta da nastave roditeljskim putem, a ponekad se čuju i izjave poput onih “Uči da ti ne bude kao meni.”

U krugu porodice i svakodnevnim razgovorima sa svojom decom treba o zvanjima razgovarati afirmativno, upućivati na prednosti i mogućnosti koja ona pružaju, na sposobnosti i karakterne osobine koje zahtevaju. Sve to upućuje na pozitivnu klimu i stav koji svaka porodica treba da razvije prema poslu i radu.

Često je roditeljski negativan stav prema nekim zvanjima uzrokovan i time što sami nisu uspeli da se potvrde niti afirmišu u radu. Nezadovoljstvo sobom prenose na svoju decu šaljući im pogrešnu poruku da jedino ako budu visokoškolovani mogu biti srećni.

Svako je zanimanje potrebno…>>