Kako da budete pametniji otkriva dr Ranko Rajović

10. Bavite se fizičkom aktivnošću

Istraživanja su pokazala kako ljudi koji se bave fizičkom aktivnošću imaju bolje rezultate na testovima inteligencije. Vežbanje podstiče proizvodnju neurotransmitera i utiče na poboljšanje raspoloženja i smanjenje stresa.

Da na sposobnost mozga i kognitivnog mišljenja može da se utiče potvrđuje i dr Ranko Rajović, specijalista interne medicine, magistar neurofiziologije i doktor sportskih nauka, saradnik UNICEF-a za ranu edukaciju, osnivač Mense Srbije, autor programa NTC sistem ucenja, koji sa Urošem Petrovićem predaje ovaj inovativan način rada u više od 20 drzava Evrope i jedan od najvećih stručnjaka za rani razvoj inteligencije kod dece.

– Poenta je da, kad god mislimo, mi povećavamo kognitivne sposobnosti. Sve prethodno nabrojane situacije nas primoravaju da mislimo: kako da se snađemo gde da jedemo u nepoznatom gradu, kao da se ponašamo u različitim kulturama… Mi, u stvari, moramo da naučimo da mislimo odmalena. To je tajna. Čim je dete progovorilo, mi moramo da ga ispitujemo, da mu postavljamo pitanja da bi oni mislilo – objašnjava dr Rajović, navodeći primer kako dete od oko četiri godine možemo podstaći na mišljenje ako šetamo sa njim po sunčanom danu.

Ako u toku šetnje vidimo našu senku, dete nećemo pitati šta je to, pa da ono formuliše da je to senka. Mi ćemo mu postavljati više pitanja da dete misli: ko te prati svaki dan? Većina dece odgovara mama ili tata. A mi dodamo: ko te prati svaki dan samo po sunčanom danu (mama i tata te prate i kada je sneg).

– Deca onda malo misle, vrpolje se, razmišljaju i kažu senka. To je dakle mnogo bolje nego da smo ih pitali šta je to. Čim su progovorili, mi moramo da počnemo da im postavimo pitanja za razmišljanje. Tako ćemo malo starije dete pitati: Šta to može da preleti malo selo, ima perje, a nije ptica. Onda dete pita pa kako to ima perje a nije ptica, razmišljaju, a mi im pomognemo: to baš nije uobičajeno, možete da gledate na filmovima. Onda oni postave još koje pitanje, pa se seti: indijanska strela – priča dr Rajović i dodaje da tajna jeste da učimo dete da misli. Deca dok misle, dok iščekuju svoje odgovore, sve što znaju vrte po glavi i povezuju, a kada daju odgovor, oni su srećni, puni endorfina.

Zato treba da iskoristimo taj biološki momenat kada deca otkrivaju svet, kada se stalno čude, kada su srećni kada nešto nauče. Takva deca bi, prema rečima našeg sagovonika, trebalo spremna da dolaze u školu.

Važno je i da odrasli odgovaraju na pitanja dece. Ako ne znamo, da otvorimo enciklopediju, da dete vidi da se mi trudimo oko njega.

– Međutim, roditelji često nemaju vremena jer jako mnogo rade, dođu umorni, pa im je lakše da detetu uključe TV ili igricu, a dete koje ulazi u virtuelni svet nema granicu. Ono u njemu može da ostane i dva-tri sata. Onda se gubi komunikacija dete-roditelj jer ne može video-igrica da zameni roditelja. Stvara se pogrešno okruženje, poremećaji pažnje i koncentracije, što može biti problem kasnije, u školi – kaže dr Rajović, autor knjige „IQ deteta –briga roditelja“, ističući da roditelji mnogo utiču na kognitivni razvoj dece.