Niš
E-mail: npnis@narodnopozoristenis
Када таласи историје подигну талог једног друштва, кад потом тај муљ замути поглед истини и доброти, кад наступи доба без чистих, безгрешних, верних и милостивих, када нестану сенке у које би се мали човек тако жељно склонио, ко је тај који ће победницима рећи да у његово име немају право ни кап крви поражених да пусте? Зато ова драма и зато „У чије име“.
Овај комад ме је привукао зато што на уметнички поштен начин, без идеолошке пристрасности, третира сукоб два света. Свет уметности, позоришта, свет глуме и свет политике, идеологије, партије, са друге стране. Свет политике и власти однеће можда победу у првој бици, али рат са светом уметности никад не може добити. Ето, то је и порука овог комада.Александар Михаиловић је рођен 1972. године у Нишу, где 1991. године завршава Средњу глумачку школу у класи Мирославе Вуковић Курић. Факултет уметности Универзитета у Приштини, oдсек глума, завршава у класи проф. Божидара Димитријевића. Од 1997. године члан је ансамбла Народног позоришта у Нишу, где и данас ради. У периоду 2009–2013. год. обављао функцију уметничког директора Академског позоришта СКЦ у Нишу. Одиграо преко 70 улога на сцени Народног позоришта у Нишу, али и на сценама позоришта у Зајечару, Приштини, Крагујевцу, Крушевцу, Пироту, Лесковцу… Играо у десетак филмова и ТВ драма. За неке од тих улога награђен је на преко 15 фестивала у земљи и иностранству. Режирао 4 позоришне представе. Аутор је 5 позоришних комада: 2014. год. „Права реч се још родила није“, 2015. год. „Ад либитум“, 2015. год. „Васкрс на Моглену“, 2016. год. „У чије име“ и 2017. год. „Срећна Нова“. Милан Караџић (рођен 1956. године у Никшићу) дипломирао је позоришну режију у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића на ФДУ у Београду 1986. године представом Дон Жуан у СКЦ-у. Стално је запослен као уметнички директор и редитељ у Позоришту „Бошко Буха“. У матичном позоришту режирао је преко тридесет представа за децу (избор: Успавана лепотица, Царев заточник, Василиса Прекрасна, Мачор у чизмама, Снежна краљица, Три мускетара, Лепотица и звер, Шаргор, Пинокио, Снежана и седам патуљака, Мала сирена, Петар Пан, Аладинова чаробна лампа…), као и представе Укроћена горопад, Мајстори, мајстори, Поштени провалник на вечерњој сцени. Режирао је на готово свим београдским сценама: у Позоришту лутака „Пинокио“ (Баш Челик), у Народном позоришту (Говорна мана, Сузе су ОК), у Атељеу 212 (Пег, срце моје, Турнеја, М(ј)ешовити брак, Егзибициониста), у Београдском драмском позоришту (Супарници, Фредерик, Вила Сашино, Трансилванија, Харолд и Мод), у Звездара театру (Анђела, Тре сореле), у Позоришту на Теразијама (Парадокс). Такође је режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду (Поп Ћира и поп Спира), у Народном позоришту у Нишу (Ожалошћена породица, Укроћена горопад), у Црногорском народном позоришту (Школа за жене), у Градском позоришту у Подгорици (Новела од љубави, Женидба краља Вукашина, Заувјек твој, Ненаграђени љубавни труд), у Центру за културу у Тивту (Бокешка трилогија – Бокешки D-moll, Иноминато, Бетула у малу валу), у Краљевском позоришту „Зетски дом“ у Цетињу (Чаробњак), као и у позориштима у Сомбору, Вршцу, Лесковцу, Зајечару итд. За телевизију је режирао серије: Ожалошћена породица (РТС, 1989), М(ј)ешовити брак (2003 – 2007), Премијер (2007), Паре или живот (2009), на основу које је настао и играни филм (ТВ ПИНК), Будва на пјену од мора (ТВ ПРВА), Комшије (РТС) Режирао је и филмове Промени ме (2007) и Горчило (2015). Освојио је две Стеријине награде, награду „Бојан Ступица“, награду Ардалион за режију на Ужичком фестивалу, награду „Гита Предић“ за режију у Позоришту Бошко Буха, награду „Јоаким Вујић“, више награда на фестивалима у Котору, награду на фестивалу у Вршцу итд. [Best_Wordpress_Gallery id=”7″ gal_title=”U cije ime”] Лектор: НАТАША ИЛИЋ Техничка реализација сценографије: ИВАНА САВИЋ Организатор представе: МАРИЈА ПЕТЕРНЕЛ
Ана Ђорђевић рођена је у Београду, 1977. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности. Професионални је редитељ од 2000. године. За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело. Значајније режије: Киш/Балетић/Ђорђевић Ред вожње Андреаса Сама, Југословенско Драмско Позориште 2005., Ж.Б.П. Молијер Дон Жуан, БИТЕФ театат 2005., Ђовани Бокачо Декамерон, Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ 2006., Лаза Лазаревић Швабица, Југословенско драмско позориште 2009., Ф.М. Достојевски Записи из подземља Југословенско Драмско Позориште, 2010., Н.В. Гогољ Женидба, Народно позориште Сомбор 2010., Петар Михајловић, Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске 2010., Ана Ђорђевић Ђакон, Српско народно позориште Нови Сад 2013., Ана Ђорђевић Четрнаеста Народно позориште Републике Српске 1913., Вилијем Шекспир Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор 2015., Стојан Срдић Моје Дете, Београдско Драмско Позориште, 2016., Мирослав Крлежа У агонији БеоАрт и Југословенско драмско позориште 2016.
Човек материјалистичке културе о којој пише Гогољ, а која је и култура данашњице, дубоко верује да постаје нерањив и бесмртан кроз стицање новца. Ликови „Мртвих душа“, на челу са Чичиковим, усмерено и напето теже свом извору нерањивости – копејки, сталном, непрекидном дотоку копејке, еликсира бесмртности. Они за други извор живота и не знају, јер им није ни дато да друго упознају, јер су од малена учени да је имање исто што и идентитет. Ти чудновати, загонетни, гротескни и тужни Гогољеви људи живе под сталним терором амбиције, укљештени између трагедије и комедије, односно под влашћу страсти која им ради о глави, а која је уједно њихово једино животно гориво. Опчињени сном о нерањивости, луди за њом до грознице, бацају се за копејком у амбис најневероватнијих подухвата, а ситуације у које западају, извор су типично гогљевског меланхоличног хумора, којим одише и ова инсценација његовог најзначајнијег дела и једног од најзначајнијих дела светске литературе икада. Наша представа рађена је са намером да дотакне један од многих аспеката овог загнетног, недовршеног прозног ремек-дела, уз свест да се сва ширина његовог значења не обухвата једним позоришним чином, али да је, ипак, овај позоришни чин покушај темељног и искреног дијалога са литерарним предлошком и савременом овдашњом публиком истовремено. А то није мало. [Best_Wordpress_Gallery id=”5″ gal_title=”Mrtve duše”]
Представа „Сликарке” је трострука прича о борби и вери у сан. Три жене, различитих карактера и судбина, сусрећу се са свим оним што морају да жртвују, чега морају да се одрекну, да би ишле својим путем. За једну од њих то је жеља да угоди својој мајци, за другу је потреба да има децу, за трећу међународна каријера и живот у иностранству који се напуштају не би ли се остало са својом земљом и народом у вихору рата. Сва та одрицања и жртве говоре о неописивој снази и посвећености, али и о томе да за особу доследну себи у бити избора и нема. Постоји само један пут, исклесан у камењару животних препрека, друштвених стега и ригидних родних улога. Да ли су у неком бољем свету ове жене могле бити поштеђене тих борби? Да ли би у некој утопијској реалности за ове жене могла да постоји могућност „и – и” а не само „или – или”. Таква стварност, у којој жене не би морале непрестано да освајају своје право да буду све што пожеле, јесте оно чему цивилизација треба да тежи, али та борба јесте и оно што је изоштрило карактере „сликарки”, учинило да њихова борба и одлучност сијају као дијамант и бацају светлост далеко. О тој борби да се буде доследан себи, о том освајању права на сопствени сан говори ова представа.
Драма „Сликарке” се бави проблемом жене да се избори за оно што јој по рођењу припада: да мисли, да ствара, да буде своја, да буде вољена… У драми су обједињене три приче које повезује та тематика. Оне желе да буду своје и оне не желе да их ико у томе спречи. Њих поражава и љути „ти си само жена”, реченица која одјекује у мислима као најгласнија од свих и која изазива бес и тугу. Оне се боре против свих предрасуда, против свих „немаш ти руке за ово” и „то је мушки посао”. Оне се боре против „а шта ће други рећи” и уживају у својим победама. Истог циља, а потпуно различите, подносе разне жртве зарад онога што им је битно. Џорџија О’Киф жртвује породицу зарад уметности, док Надежда Петровић жртвује уметност зарад одбране земље. Оне су у несрећним везама са партнерима који их доводе до лудила и помисли да можда и јесу луде јер много траже, иако траже само оно што је њихово. Оне су као и све ми. Оне су заборављене, иако их срећемо свакодневно. Сада је дошло време у ком се све то мења. Ми се више не боримо у тишини.
Стеван Бодрожа рођен је 1978. године у Београду. Завршио је позоришну режију на Факултету драмских уметности у свом родном граду. Више од петнаест година професионално је активан на позоришним сценама у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Аустрији. Радио је у Београдском драмском позоришту, Битеф театру, Народном позоришту у Београду, Атељеу 212, Малом позоришту „Душко Радовић”, Драми и опери „Madlenianum”, Црногорском народном позоришту, Мостарском театру младих, Босанском народном позоришту у Зеници, Театру Нестроyхоф – Хамаком и Хундстурм театру у Бечу, као и у другим позориштима. Девет година предавао је на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је текстове класичних и савремених писаца. Неке од драма које је поставио на сцену су: „Медеја, материјал” Хајнера Милера, „Прометеј у оковима” Есхила, „Ифигенијина смрт у Аулиди” Еурипида, „Учене жене” Молијера, „Госпа од мора” Ибзена, минијатуре Самјуела Бекета… Од савремених текстова режирао је драму „Господин” Филипа Лолеа, „Лице од пламена” Мариуса фон Мајенбурга, „Мали Геза” Јаноша Хаја, „У самоћи памучних поља” Бернар Мари Колтеса, „Ласице” Бојане Мијовић, „о.REST IN PACE” Јетона Незираја, „Млијеко у праху” Драгане Трипковић, „Пупољци” Сање Домазет (по мотивима поезије Васка Попе), „Смећарник” Косте Пешевског и многе друге. Са својим представа учествовао је на многобројним фестивалима, од којих су најзначајнији: Фестивал „Јоаким Вујић”, МЕСС, Битеф, Југословенски позоришни фестивал у Ужицу, Фестивал босанско-херцеговачке драме, Бијенале црногорског театра… Двоструки је добитник награде за најбољу режију на Фестивалу „Јоаким Вујић” и једанпут на Фестивалу савремене босанско-херцеговачке драме. Награду за најбољу режију добио је и на Фестивалу праизведби у Алексинцу. У последњих неколико сезона остварује запажену сарадњу са Установом културе „Вук Стефановић Караџић”, и то на представама „Цаса Новак” Тамаре Бијелић, „Трамвај звани самоћа” (омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Маше Радић и Неде Гојковић), „Трезнилиште” (по мотивима драма „Мурлин Мурло”, „Бајка о мртвој царевој кћери” и „Праћка” Николаја Кољаде), „…и остали” (такође омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Неде Гојковић и Маше Радић) и „Код шејтана или једна добра жена” Сање Савић. У Београду је својевремено учестовао у оснивању Пароброд театра. Живи, углавном, у Београду.
Христина Митић (1996) завршила je средњу музичку школу „Ватрослав Лисински” у звању музички извођач – пијаниста. Исте године је уписала Правни факултет Универзитета у Београду. 2015. године је уписала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Писала је позоришне критике за фестивал ФИСТ и филмске критике за Б92. Снимила је два документарна филма: „Суспензије у гаражи” (сценарио, режија и организација) и „Властимир Гаврик” (сценарио и продукција). Филм „Властимир Гаврик” је премијерно приказан у септембру 2018. године у Југословенској кинотеци. Позоришни комад „Сликарке” је написала за Народно позориште у Нишу.
Када таласи историје подигну талог једног друштва, кад потом тај муљ замути поглед истини и доброти, кад наступи доба без чистих, безгрешних, верних и милостивих, када нестану сенке у које би се мали човек тако жељно склонио, ко је тај који ће победницима рећи да у његово име немају право ни кап крви поражених да пусте? Зато ова драма и зато „У чије име“.
Овај комад ме је привукао зато што на уметнички поштен начин, без идеолошке пристрасности, третира сукоб два света. Свет уметности, позоришта, свет глуме и свет политике, идеологије, партије, са друге стране. Свет политике и власти однеће можда победу у првој бици, али рат са светом уметности никад не може добити. Ето, то је и порука овог комада.Александар Михаиловић је рођен 1972. године у Нишу, где 1991. године завршава Средњу глумачку школу у класи Мирославе Вуковић Курић. Факултет уметности Универзитета у Приштини, oдсек глума, завршава у класи проф. Божидара Димитријевића. Од 1997. године члан је ансамбла Народног позоришта у Нишу, где и данас ради. У периоду 2009–2013. год. обављао функцију уметничког директора Академског позоришта СКЦ у Нишу. Одиграо преко 70 улога на сцени Народног позоришта у Нишу, али и на сценама позоришта у Зајечару, Приштини, Крагујевцу, Крушевцу, Пироту, Лесковцу… Играо у десетак филмова и ТВ драма. За неке од тих улога награђен је на преко 15 фестивала у земљи и иностранству. Режирао 4 позоришне представе. Аутор је 5 позоришних комада: 2014. год. „Права реч се још родила није“, 2015. год. „Ад либитум“, 2015. год. „Васкрс на Моглену“, 2016. год. „У чије име“ и 2017. год. „Срећна Нова“. Милан Караџић (рођен 1956. године у Никшићу) дипломирао је позоришну режију у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића на ФДУ у Београду 1986. године представом Дон Жуан у СКЦ-у. Стално је запослен као уметнички директор и редитељ у Позоришту „Бошко Буха“. У матичном позоришту режирао је преко тридесет представа за децу (избор: Успавана лепотица, Царев заточник, Василиса Прекрасна, Мачор у чизмама, Снежна краљица, Три мускетара, Лепотица и звер, Шаргор, Пинокио, Снежана и седам патуљака, Мала сирена, Петар Пан, Аладинова чаробна лампа…), као и представе Укроћена горопад, Мајстори, мајстори, Поштени провалник на вечерњој сцени. Режирао је на готово свим београдским сценама: у Позоришту лутака „Пинокио“ (Баш Челик), у Народном позоришту (Говорна мана, Сузе су ОК), у Атељеу 212 (Пег, срце моје, Турнеја, М(ј)ешовити брак, Егзибициониста), у Београдском драмском позоришту (Супарници, Фредерик, Вила Сашино, Трансилванија, Харолд и Мод), у Звездара театру (Анђела, Тре сореле), у Позоришту на Теразијама (Парадокс). Такође је режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду (Поп Ћира и поп Спира), у Народном позоришту у Нишу (Ожалошћена породица, Укроћена горопад), у Црногорском народном позоришту (Школа за жене), у Градском позоришту у Подгорици (Новела од љубави, Женидба краља Вукашина, Заувјек твој, Ненаграђени љубавни труд), у Центру за културу у Тивту (Бокешка трилогија – Бокешки D-moll, Иноминато, Бетула у малу валу), у Краљевском позоришту „Зетски дом“ у Цетињу (Чаробњак), као и у позориштима у Сомбору, Вршцу, Лесковцу, Зајечару итд. За телевизију је режирао серије: Ожалошћена породица (РТС, 1989), М(ј)ешовити брак (2003 – 2007), Премијер (2007), Паре или живот (2009), на основу које је настао и играни филм (ТВ ПИНК), Будва на пјену од мора (ТВ ПРВА), Комшије (РТС) Режирао је и филмове Промени ме (2007) и Горчило (2015). Освојио је две Стеријине награде, награду „Бојан Ступица“, награду Ардалион за режију на Ужичком фестивалу, награду „Гита Предић“ за режију у Позоришту Бошко Буха, награду „Јоаким Вујић“, више награда на фестивалима у Котору, награду на фестивалу у Вршцу итд. [Best_Wordpress_Gallery id=”7″ gal_title=”U cije ime”] Лектор: НАТАША ИЛИЋ Техничка реализација сценографије: ИВАНА САВИЋ Организатор представе: МАРИЈА ПЕТЕРНЕЛ
Десимир Станојевић (1950. год. у Нишу), глумац, у нишком Народном позоришту од 1970. до 1990. одиграо је преко 80 улога (избор: Ђидо – Милић, Ивкова слава – Неко, Вечити студенти – Шеф, Шума – Несрећковић, Зона Замфирова – Мане, Доживљаји Николетине Бурсаћа – Николетина, Дон Жуан се враћа из рата – Дон Жуан, Отац на службеном путу – Отац). Од 1990. год. је у ангажману у Позоришту на Теразијама, где је играо преко 30 улога (избор: Грк Зорба – Зорба, Виолиниста на краву – Тевје, Маратонци трче почасни круг – Лаки Топаловић, Ивкова слава – Калча, Три мускетара – Ришеље, Цигани лете у небо – Талимон и отац Зобар, Јубилеј – Првак). Играо је и у другим позориштима у Београду (Београдско драмско позориште, Позорште Славија, Позориштанце Пуж). Играо у ТВ серијама, драмама и филмовима домаће и стране продукције (Срећни људи, Сељаци, Село гори а баба се чешља, Бићемо прваци света, Лагер Ниш; RAI – Toulouse Lautrec, Carravagio, Lo scandalo della banca romana, Paura di amare, Restauratore). Снимио je 5 целовечерњих телевизијских шоу-програма за РТС и РТВ (Нека песма боли, И срушише се лепи снови моји, Вече у театру, Мјузикли за сва времена, Калчине приче, дечије песме), као и 4 албума за ПГП РТС. Режирао је преко 10 представа (избор: Виолиниста на крову, први мјузикл у историји Нишког позоришта, Кафана код сви, Сима се враћа кући, Рибарење на асфалту). Учествовао је на 8 фестивала забавне, староградске и дечије музике („Менаџер“ у Београду, „Београдско пролеће“, „Тамбурица“ у Новом Саду, „Нишка јесен“ – двоструки победник). Добитник је више награда и признања из области позоришта, телевизије и музике.
Вођен искуством у мјузиклима Позоришта на Теразијама, а после успеха мјузикла Виолиниста на крову у Нишу, који сам режирао и играо у њему, жеља ми је била да се на нишкој сцени настави рад на мјузиклима и да Ниш, поред Београда и Новог Сада, на свом репертоару има и овај популарни жанр. На позив ансамбла и управе Нишког позоришта, одлучио сам се за мјузикл Цигани лете у небо, зато што Ниш има потенцијала да реализује ову захтевну форму (Народно позориште, Позориште лутака, хорови, балетске групе, Академско позориште СКЦ-а, глумачке школе, стручњаци за музику, дизајн звука, кореографи, аранжери). Драмски предложак Цигани лете у небо настао је у сарадњи са Надом Станојевић, по мотивима приповетке Максима Горког Макар Чудра. Горки је „своје“ Цигане градио пратећи несвакидашњу романтичну љубав Раде и Зобара кроз пространу степу Русије. Наша жеља је била да његове Цигане допунимо чергама у којима нема понизних и слабих, где су људи који воле живот, слободу, песму, игру. Такви Цигани једино могу „да лете у небо“. Земља је за њих претесна. Руска циганска традиционална музика, пуна набоја, уз коју игра и срце и тело, употпуњује ову непоновљиву љубавну причу и сврстава је раме уз раме са Ромеом и Јулијом. Адаптација: Нада и Десимир Станојевић Режија и избор музике: Десимир Станојевић Аранжман традиционалне руске ромске музике и дизајн звука: Боривоје Младеновић Композиција „Друмови“: Игор Дуњић – музика, Жељко Мијановић – текст Музички уредник и супервизор хора и солиста: проф. др Сузана Костић Сценограф: Ивана Савић Костимограф: Дејан Гоцић Кореограф: Небојша Громилић Лектор: Наташа Илић Сарадник за ромски језик: Небојша Саитовић Дизајн маске: Филип Цветковић Фотографија: Никола Милосављевић Дизајн плаката и програма: Марина Антић Корепетитор: мр Ивана Мировић Пoмоћник режије: Нађа Недовић Текиндер Секретар режије: Ивана Зарков Асистент костимографа: Марина Стевановић Оперативни сарадник: Нада Станојевић Организатор: Ана Вељковић БАЛЕТ:Јована Симић, Даница Ничић, Јелена Михајловић, Наталија Стоиљковић, Братислав Ранковић, Душан Стојиљковић ХОР: Силвија Нешић, Мила Пужић, Јована Ђорђевић, Марко Милисављевић, Милош Вукман, Никола Савић, Петар Илић, Лука Гутовић РАДИНА И ЗОБАРОВА ЧЕРГА: Невена Петковић, Анастасија Ранчић, Емилија Ранђеловић, Јана Савић, Ива Петронијевић/Марта Ђорђевић алт., Неда Вуковић/Тамара Крстић алт., Ксенија Димитријевић/Невена Димитријевић алт., Теодора Стојковић, Анђела Крстић, Уна Ракић [Best_Wordpress_Gallery id=”8″ gal_title=”Cigani lete u nebo”]
Представа „Сликарке” је трострука прича о борби и вери у сан. Три жене, различитих карактера и судбина, сусрећу се са свим оним што морају да жртвују, чега морају да се одрекну, да би ишле својим путем. За једну од њих то је жеља да угоди својој мајци, за другу је потреба да има децу, за трећу међународна каријера и живот у иностранству који се напуштају не би ли се остало са својом земљом и народом у вихору рата. Сва та одрицања и жртве говоре о неописивој снази и посвећености, али и о томе да за особу доследну себи у бити избора и нема. Постоји само један пут, исклесан у камењару животних препрека, друштвених стега и ригидних родних улога. Да ли су у неком бољем свету ове жене могле бити поштеђене тих борби? Да ли би у некој утопијској реалности за ове жене могла да постоји могућност „и – и” а не само „или – или”. Таква стварност, у којој жене не би морале непрестано да освајају своје право да буду све што пожеле, јесте оно чему цивилизација треба да тежи, али та борба јесте и оно што је изоштрило карактере „сликарки”, учинило да њихова борба и одлучност сијају као дијамант и бацају светлост далеко. О тој борби да се буде доследан себи, о том освајању права на сопствени сан говори ова представа.
Драма „Сликарке” се бави проблемом жене да се избори за оно што јој по рођењу припада: да мисли, да ствара, да буде своја, да буде вољена… У драми су обједињене три приче које повезује та тематика. Оне желе да буду своје и оне не желе да их ико у томе спречи. Њих поражава и љути „ти си само жена”, реченица која одјекује у мислима као најгласнија од свих и која изазива бес и тугу. Оне се боре против свих предрасуда, против свих „немаш ти руке за ово” и „то је мушки посао”. Оне се боре против „а шта ће други рећи” и уживају у својим победама. Истог циља, а потпуно различите, подносе разне жртве зарад онога што им је битно. Џорџија О’Киф жртвује породицу зарад уметности, док Надежда Петровић жртвује уметност зарад одбране земље. Оне су у несрећним везама са партнерима који их доводе до лудила и помисли да можда и јесу луде јер много траже, иако траже само оно што је њихово. Оне су као и све ми. Оне су заборављене, иако их срећемо свакодневно. Сада је дошло време у ком се све то мења. Ми се више не боримо у тишини.
Стеван Бодрожа рођен је 1978. године у Београду. Завршио је позоришну режију на Факултету драмских уметности у свом родном граду. Више од петнаест година професионално је активан на позоришним сценама у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Аустрији. Радио је у Београдском драмском позоришту, Битеф театру, Народном позоришту у Београду, Атељеу 212, Малом позоришту „Душко Радовић”, Драми и опери „Madlenianum”, Црногорском народном позоришту, Мостарском театру младих, Босанском народном позоришту у Зеници, Театру Нестроyхоф – Хамаком и Хундстурм театру у Бечу, као и у другим позориштима. Девет година предавао је на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је текстове класичних и савремених писаца. Неке од драма које је поставио на сцену су: „Медеја, материјал” Хајнера Милера, „Прометеј у оковима” Есхила, „Ифигенијина смрт у Аулиди” Еурипида, „Учене жене” Молијера, „Госпа од мора” Ибзена, минијатуре Самјуела Бекета… Од савремених текстова режирао је драму „Господин” Филипа Лолеа, „Лице од пламена” Мариуса фон Мајенбурга, „Мали Геза” Јаноша Хаја, „У самоћи памучних поља” Бернар Мари Колтеса, „Ласице” Бојане Мијовић, „о.REST IN PACE” Јетона Незираја, „Млијеко у праху” Драгане Трипковић, „Пупољци” Сање Домазет (по мотивима поезије Васка Попе), „Смећарник” Косте Пешевског и многе друге. Са својим представа учествовао је на многобројним фестивалима, од којих су најзначајнији: Фестивал „Јоаким Вујић”, МЕСС, Битеф, Југословенски позоришни фестивал у Ужицу, Фестивал босанско-херцеговачке драме, Бијенале црногорског театра… Двоструки је добитник награде за најбољу режију на Фестивалу „Јоаким Вујић” и једанпут на Фестивалу савремене босанско-херцеговачке драме. Награду за најбољу режију добио је и на Фестивалу праизведби у Алексинцу. У последњих неколико сезона остварује запажену сарадњу са Установом културе „Вук Стефановић Караџић”, и то на представама „Цаса Новак” Тамаре Бијелић, „Трамвај звани самоћа” (омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Маше Радић и Неде Гојковић), „Трезнилиште” (по мотивима драма „Мурлин Мурло”, „Бајка о мртвој царевој кћери” и „Праћка” Николаја Кољаде), „…и остали” (такође омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Неде Гојковић и Маше Радић) и „Код шејтана или једна добра жена” Сање Савић. У Београду је својевремено учестовао у оснивању Пароброд театра. Живи, углавном, у Београду.
Христина Митић (1996) завршила je средњу музичку школу „Ватрослав Лисински” у звању музички извођач – пијаниста. Исте године је уписала Правни факултет Универзитета у Београду. 2015. године је уписала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Писала је позоришне критике за фестивал ФИСТ и филмске критике за Б92. Снимила је два документарна филма: „Суспензије у гаражи” (сценарио, режија и организација) и „Властимир Гаврик” (сценарио и продукција). Филм „Властимир Гаврик” је премијерно приказан у септембру 2018. године у Југословенској кинотеци. Позоришни комад „Сликарке” је написала за Народно позориште у Нишу.
Када таласи историје подигну талог једног друштва, кад потом тај муљ замути поглед истини и доброти, кад наступи доба без чистих, безгрешних, верних и милостивих, када нестану сенке у које би се мали човек тако жељно склонио, ко је тај који ће победницима рећи да у његово име немају право ни кап крви поражених да пусте? Зато ова драма и зато „У чије име“.
Овај комад ме је привукао зато што на уметнички поштен начин, без идеолошке пристрасности, третира сукоб два света. Свет уметности, позоришта, свет глуме и свет политике, идеологије, партије, са друге стране. Свет политике и власти однеће можда победу у првој бици, али рат са светом уметности никад не може добити. Ето, то је и порука овог комада.Александар Михаиловић је рођен 1972. године у Нишу, где 1991. године завршава Средњу глумачку школу у класи Мирославе Вуковић Курић. Факултет уметности Универзитета у Приштини, oдсек глума, завршава у класи проф. Божидара Димитријевића. Од 1997. године члан је ансамбла Народног позоришта у Нишу, где и данас ради. У периоду 2009–2013. год. обављао функцију уметничког директора Академског позоришта СКЦ у Нишу. Одиграо преко 70 улога на сцени Народног позоришта у Нишу, али и на сценама позоришта у Зајечару, Приштини, Крагујевцу, Крушевцу, Пироту, Лесковцу… Играо у десетак филмова и ТВ драма. За неке од тих улога награђен је на преко 15 фестивала у земљи и иностранству. Режирао 4 позоришне представе. Аутор је 5 позоришних комада: 2014. год. „Права реч се још родила није“, 2015. год. „Ад либитум“, 2015. год. „Васкрс на Моглену“, 2016. год. „У чије име“ и 2017. год. „Срећна Нова“. Милан Караџић (рођен 1956. године у Никшићу) дипломирао је позоришну режију у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића на ФДУ у Београду 1986. године представом Дон Жуан у СКЦ-у. Стално је запослен као уметнички директор и редитељ у Позоришту „Бошко Буха“. У матичном позоришту режирао је преко тридесет представа за децу (избор: Успавана лепотица, Царев заточник, Василиса Прекрасна, Мачор у чизмама, Снежна краљица, Три мускетара, Лепотица и звер, Шаргор, Пинокио, Снежана и седам патуљака, Мала сирена, Петар Пан, Аладинова чаробна лампа…), као и представе Укроћена горопад, Мајстори, мајстори, Поштени провалник на вечерњој сцени. Режирао је на готово свим београдским сценама: у Позоришту лутака „Пинокио“ (Баш Челик), у Народном позоришту (Говорна мана, Сузе су ОК), у Атељеу 212 (Пег, срце моје, Турнеја, М(ј)ешовити брак, Егзибициониста), у Београдском драмском позоришту (Супарници, Фредерик, Вила Сашино, Трансилванија, Харолд и Мод), у Звездара театру (Анђела, Тре сореле), у Позоришту на Теразијама (Парадокс). Такође је режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду (Поп Ћира и поп Спира), у Народном позоришту у Нишу (Ожалошћена породица, Укроћена горопад), у Црногорском народном позоришту (Школа за жене), у Градском позоришту у Подгорици (Новела од љубави, Женидба краља Вукашина, Заувјек твој, Ненаграђени љубавни труд), у Центру за културу у Тивту (Бокешка трилогија – Бокешки D-moll, Иноминато, Бетула у малу валу), у Краљевском позоришту „Зетски дом“ у Цетињу (Чаробњак), као и у позориштима у Сомбору, Вршцу, Лесковцу, Зајечару итд. За телевизију је режирао серије: Ожалошћена породица (РТС, 1989), М(ј)ешовити брак (2003 – 2007), Премијер (2007), Паре или живот (2009), на основу које је настао и играни филм (ТВ ПИНК), Будва на пјену од мора (ТВ ПРВА), Комшије (РТС) Режирао је и филмове Промени ме (2007) и Горчило (2015). Освојио је две Стеријине награде, награду „Бојан Ступица“, награду Ардалион за режију на Ужичком фестивалу, награду „Гита Предић“ за режију у Позоришту Бошко Буха, награду „Јоаким Вујић“, више награда на фестивалима у Котору, награду на фестивалу у Вршцу итд. [Best_Wordpress_Gallery id=”7″ gal_title=”U cije ime”] Лектор: НАТАША ИЛИЋ Техничка реализација сценографије: ИВАНА САВИЋ Организатор представе: МАРИЈА ПЕТЕРНЕЛ