Narodno pozorište – Niš

Bratislav Bata Anastasijević sa grupom džez entuzijasta 1963. godine osniva Jazz club Naissus i istovremeno, uz pomoć Instituta za istraživanje džeza iz Graca (Austrija), kao i zahvaljujući podršci beogradskih džez muzičara (Vojislav Simić , Petar Vujić…) inicira festivalsku manifestaciju ”Internacionalni susret džez muzičara NAISSUS JAZZ ”. Bez obzira na sve prepreke i iskušenja, Džez klub Naissus uspeva da uz stalni evidentni uspon organizuje “Internacionalni susret džez muzičara NAISSUS JAZZ” u kontinuitetu 12 godina zaredom. Nakon prerane smrti Bate Anastasijevića, 1992. godine, zbog nedostatka entuzijazma i pokretačkog duha među članovima, Jazz club Naissus, Orkestar i Festival, na žalost, prestaju sa radom. 16. marta 2011. godine, uz veliku podršku beogradskih džez muzičara i Udruženja Muzičara Džeza i Zabavne Muzike Srbije, porodica Anastasijević obnavlja udruženje Jazz club Naissus Niš u nadi da će džez kultura ponovo zaživeti u Nišu.

Bratislav Bata Anastasijević sa grupom džez entuzijasta 1963. godine osniva Jazz club Naissus i istovremeno, uz pomoć Instituta za istraživanje džeza iz Graca (Austrija), kao i zahvaljujući podršci beogradskih džez muzičara (Vojislav Simić , Petar Vujić…) inicira festivalsku manifestaciju ”Internacionalni susret džez muzičara NAISSUS JAZZ ”. Bez obzira na sve prepreke i iskušenja, Džez klub Naissus uspeva da uz stalni evidentni uspon organizuje “Internacionalni susret džez muzičara NAISSUS JAZZ” u kontinuitetu 12 godina zaredom. Nakon prerane smrti Bate Anastasijevića, 1992. godine, zbog nedostatka entuzijazma i pokretačkog duha među članovima, Jazz club Naissus, Orkestar i Festival, na žalost, prestaju sa radom. 16. marta 2011. godine, uz veliku podršku beogradskih džez muzičara i Udruženja Muzičara Džeza i Zabavne Muzike Srbije, porodica Anastasijević obnavlja udruženje Jazz club Naissus Niš u nadi da će džez kultura ponovo zaživeti u Nišu.

Bratislav Bata Anastasijević sa grupom džez entuzijasta 1963. godine osniva Jazz club Naissus i istovremeno, uz pomoć Instituta za istraživanje džeza iz Graca (Austrija), kao i zahvaljujući podršci beogradskih džez muzičara (Vojislav Simić , Petar Vujić…) inicira festivalsku manifestaciju ”Internacionalni susret džez muzičara NAISSUS JAZZ ”. Bez obzira na sve prepreke i iskušenja, Džez klub Naissus uspeva da uz stalni evidentni uspon organizuje “Internacionalni susret džez muzičara NAISSUS JAZZ” u kontinuitetu 12 godina zaredom. Nakon prerane smrti Bate Anastasijevića, 1992. godine, zbog nedostatka entuzijazma i pokretačkog duha među članovima, Jazz club Naissus, Orkestar i Festival, na žalost, prestaju sa radom. 16. marta 2011. godine, uz veliku podršku beogradskih džez muzičara i Udruženja Muzičara Džeza i Zabavne Muzike Srbije, porodica Anastasijević obnavlja udruženje Jazz club Naissus Niš u nadi da će džez kultura ponovo zaživeti u Nišu.

Scena Off Teatar

Редитељ Душан Јовановић и глумци Народног позоришта у Нишу успели су да направе представу која се неће гледати само данас; представу о којој ће се причати као о министарки Жанке Стокић или Љубинке Бобић. И у томе су успели сасвим. У  Нушићевој комедији редитељ је моћно разиграо ново и невиђено. Представа не пати од досадног савршенства, али је моћна, узбудљива, динамична, набијена трагикомичном енергијом. “Госпођа министарка” у сценском тумачењу Душана Јовановића осавремењен је и врло апсурдан приказ лудила жеђи за влашћу, сочно смешна критика менталитета, али и спретно реализован низ бурлескних ситуација. Представа је освежена низом нових мотива, у односу на Нушићев текст, који обогаћују значењски ниво представе, као и њене комичке вредности. Представа за причу, коментаре, за дуг и леп позоришни живот која ће остати упамћена као представа која је озбиљно, драматично чак, схватила Живкину муку, а да, при том, Живкин успон и пад није лишила комичности вишег реда, комичности која израста из опсежне немоћи да се нешто стварно и трајно промени. [nggallery id=23 images=10]

Гостовање у позоришту „Зоран Радмиловић“-Зајечар
„У чије име“ је истинита драматична прича о стрељаним глумцима Народног позоришта, након ослобођења Ниша 1944. године. Она на топао и животан начин проговара о страдању малог, обичног човека који покушава да опстане у вихору великих друштвених и политичких промена. Вечита дилема о избору стране, али и слободи уметника да се у турбулентним временима бори уметношћу и за уметност, тема је која снажно кореспондира са временом у којем живимо, осликавајући модел по коме се промене на овим просторима успостављају већ више од пола века.

Реч аутора

Када таласи историје подигну талог једног друштва, кад потом тај муљ замути поглед истини и доброти, кад наступи доба без чистих, безгрешних, верних и милостивих, када нестану сенке у које би се мали човек тако жељно склонио, ко је тај који ће победницима рећи да у његово име немају право ни кап крви поражених да пусте? Зато ова драма и зато „У чије име“.

Реч редитеља

Овај комад ме је привукао зато што на уметнички поштен начин, без идеолошке пристрасности, третира сукоб два света. Свет уметности, позоришта, свет глуме и свет политике, идеологије, партије, са друге стране. Свет политике и власти однеће можда победу у првој бици, али рат са светом уметности никад не може добити. Ето, то је и порука овог комада.Александар Михаиловић је рођен 1972. године у Нишу, где 1991. године завршава Средњу глумачку школу у класи Мирославе Вуковић Курић. Факултет уметности Универзитета у Приштини, oдсек глума, завршава у класи проф. Божидара Димитријевића. Од 1997. године члан је ансамбла Народног позоришта у Нишу, где и данас ради. У периоду 2009–2013. год. обављао функцију уметничког директора Академског позоришта СКЦ у Нишу. Одиграо преко 70 улога на сцени Народног позоришта у Нишу, али и на сценама позоришта у Зајечару, Приштини, Крагујевцу, Крушевцу, Пироту, Лесковцу… Играо у десетак филмова и ТВ драма. За неке од тих улога награђен је на преко 15 фестивала у земљи и иностранству. Режирао 4 позоришне представе. Аутор је 5 позоришних комада: 2014. год. „Права реч се још родила није“, 2015. год. „Ад либитум“, 2015. год. „Васкрс на Моглену“, 2016. год. „У чије име“ и 2017. год. „Срећна Нова“. Милан Караџић (рођен 1956. године у Никшићу) дипломирао је позоришну режију у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића на ФДУ у Београду 1986. године представом Дон Жуан у СКЦ-у. Стално је запослен као уметнички директор и редитељ у Позоришту „Бошко Буха“. У матичном позоришту режирао је преко тридесет представа за децу (избор: Успавана лепотица, Царев заточник, Василиса Прекрасна, Мачор у чизмама, Снежна краљица, Три мускетара, Лепотица и звер, Шаргор, Пинокио, Снежана и седам патуљака, Мала сирена, Петар Пан, Аладинова чаробна лампа…), као и представе Укроћена горопад, Мајстори, мајстори, Поштени провалник на вечерњој сцени. Режирао је на готово свим београдским сценама: у Позоришту лутака „Пинокио“ (Баш Челик), у Народном позоришту (Говорна мана, Сузе су ОК), у Атељеу 212 (Пег, срце моје, Турнеја, М(ј)ешовити брак, Егзибициониста), у Београдском драмском позоришту (Супарници, Фредерик, Вила Сашино, Трансилванија, Харолд и Мод), у Звездара театру (Анђела, Тре сореле), у Позоришту на Теразијама (Парадокс). Такође је режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду (Поп Ћира и поп Спира), у Народном позоришту у Нишу (Ожалошћена породица, Укроћена горопад), у Црногорском народном позоришту (Школа за жене), у Градском позоришту у Подгорици (Новела од љубави, Женидба краља Вукашина, Заувјек твој, Ненаграђени љубавни труд), у Центру за културу у Тивту (Бокешка трилогија – Бокешки D-moll, Иноминато, Бетула у малу валу), у Краљевском позоришту „Зетски дом“ у Цетињу (Чаробњак), као и у позориштима у Сомбору, Вршцу, Лесковцу, Зајечару итд. За телевизију је режирао серије: Ожалошћена породица (РТС, 1989), М(ј)ешовити брак (2003 – 2007), Премијер (2007), Паре или живот (2009), на основу које је настао и играни филм (ТВ ПИНК), Будва на пјену од мора (ТВ ПРВА), Комшије (РТС) Режирао је и филмове Промени ме (2007) и Горчило (2015). Освојио је две Стеријине награде, награду „Бојан Ступица“, награду Ардалион за режију на Ужичком фестивалу, награду „Гита Предић“ за режију у Позоришту Бошко Буха, награду „Јоаким Вујић“, више награда на фестивалима у Котору, награду на фестивалу у Вршцу итд. [Best_Wordpress_Gallery id=”7″ gal_title=”U cije ime”] Лектор: НАТАША ИЛИЋ Техничка реализација сценографије: ИВАНА САВИЋ Организатор представе: МАРИЈА ПЕТЕРНЕЛ

Гостовање „Бора Станковић“- Врање

Гротескна прича о Чичикову, државном чиновнику који је открио нов начин да се обогати, тргујући дотад непознатом робом – мртвим душама, одише тешким, горким хумором и на невероватан начин кореспондира са временом данашњим: не само као критика гломазне бирократске државе у којој људи постоје само као бројке него и као критика распомамљене материјалистичке културе, у којој је једино мерило вредности новац, а човек у сталној јурњави за статусом губи сопствени идентитет и сам се претварајући у робу. Смејући се догодовштинама Чичиковљевим, његовој дрскости, па и довитљивости у безобзирности, публика неће моћи а да се не упита оно што се питају и ликови наше представе – колика је данас стварна цена душа? Мртвих или живих – скоро да је свеједно. Драматизација и режија: Ана Ђорђевић Асистент сценографа: Милош Тодоровић Лектор: Наташа Илић Инспицијент: Слободан Илић Суфлер: Александра Вуков Мајстор светла: Драгослав Добросављевић Мајстор тона: Владимир Ђорђевић

О редитељу

Ана Ђорђевић рођена је у Београду, 1977. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности. Професионални је редитељ од 2000. године. За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело. Значајније режије: Киш/Балетић/Ђорђевић Ред вожње Андреаса Сама, Југословенско Драмско Позориште 2005., Ж.Б.П. Молијер Дон Жуан, БИТЕФ театат 2005., Ђовани Бокачо Декамерон, Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ 2006., Лаза Лазаревић Швабица, Југословенско драмско позориште 2009., Ф.М. Достојевски Записи из подземља Југословенско Драмско Позориште, 2010., Н.В. Гогољ Женидба, Народно позориште Сомбор 2010., Петар Михајловић, Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске 2010., Ана Ђорђевић Ђакон, Српско народно позориште Нови Сад 2013., Ана Ђорђевић Четрнаеста Народно позориште Републике Српске 1913., Вилијем Шекспир Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор 2015., Стојан Срдић Моје Дете, Београдско Драмско Позориште, 2016., Мирослав Крлежа У агонији БеоАрт и Југословенско драмско позориште 2016.

Реч редитеља

Човек материјалистичке културе о којој пише Гогољ, а која је и култура данашњице, дубоко верује да постаје нерањив и бесмртан кроз стицање новца. Ликови „Мртвих душа“, на челу са Чичиковим, усмерено и напето теже свом извору нерањивости – копејки, сталном, непрекидном дотоку копејке, еликсира бесмртности. Они за други извор живота и не знају, јер им није ни дато да друго упознају, јер су од малена учени да је имање исто што и идентитет. Ти чудновати, загонетни, гротескни и тужни Гогољеви људи живе под сталним терором амбиције, укљештени између трагедије и комедије, односно под влашћу страсти која им ради о глави, а која је уједно њихово једино животно гориво. Опчињени сном о нерањивости, луди за њом до грознице, бацају се за копејком у амбис најневероватнијих подухвата, а ситуације у које западају, извор су типично гогљевског меланхоличног хумора, којим одише и ова инсценација његовог најзначајнијег дела и једног од најзначајнијих дела светске литературе икада. Наша представа рађена је са намером да дотакне један од многих аспеката овог загнетног, недовршеног прозног ремек-дела, уз свест да се сва ширина његовог значења не обухвата једним позоришним чином, али да је, ипак, овај позоришни чин покушај темељног и искреног дијалога са литерарним предлошком и савременом овдашњом публиком истовремено. А то није мало. [Best_Wordpress_Gallery id=”5″ gal_title=”Mrtve duše”]

Мала сцена Драма „Сликарке” сачињена је од трију прича које су повезане истом темом – спремношћу на жртву жена које су одабрале да се баве уметношћу, без обзира у ком времену да живе. Уводна прича је из времена данашњег и говори о борби једне девојчице за сопствени пут и сопствене снове, упркос жељама њене породице. Окосница драме су животне приче двеју познатих сликарки, Џорџије О’Киф и Надежде Петровић. Иако са различитих простора и из различитих времена, обе су жртвовале много – Џорџија О’Киф породични живот зарад уметности, а Надежда и живот и уметност зарад борбе за своју земљу. У једној великој ретроспекцији њихових живота оне нам дају одговор на питање шта значи бити сликарка, бити жена и бити уметница, у сталној борби за своје име, свој избор, своје место и неки бољи свет.

Реч редитеља

Представа „Сликарке” је трострука прича о борби и вери у сан. Три жене, различитих карактера и судбина, сусрећу се са свим оним што морају да жртвују, чега морају да се одрекну, да би ишле својим путем. За једну од њих то је жеља да угоди својој мајци, за другу је потреба да има децу, за трећу међународна каријера и живот у иностранству који се напуштају не би ли се остало са својом земљом и народом у вихору рата. Сва та одрицања и жртве говоре о неописивој снази и посвећености, али и о томе да за особу доследну себи у бити избора и нема. Постоји само један пут, исклесан у камењару животних препрека, друштвених стега и ригидних родних улога. Да ли су у неком бољем свету ове жене могле бити поштеђене тих борби? Да ли би у некој утопијској реалности за ове жене могла да постоји могућност „и – и” а не само „или – или”. Таква стварност, у којој жене не би морале непрестано да освајају своје право да буду све што пожеле, јесте оно чему цивилизација треба да тежи, али та борба јесте и оно што је изоштрило карактере „сликарки”, учинило да њихова борба и одлучност сијају као дијамант и бацају светлост далеко. О тој борби да се буде доследан себи, о том освајању права на сопствени сан говори ова представа.

Реч ауторке

Драма „Сликарке” се бави проблемом жене да се избори за оно што јој по рођењу припада: да мисли, да ствара, да буде своја, да буде вољена… У драми су обједињене три приче које повезује та тематика. Оне желе да буду своје и оне не желе да их ико у томе спречи. Њих поражава и љути „ти си само жена”, реченица која одјекује у мислима као најгласнија од свих и која изазива бес и тугу. Оне се боре против свих предрасуда, против свих „немаш ти руке за ово” и „то је мушки посао”. Оне се боре против „а шта ће други рећи” и уживају у својим победама. Истог циља, а потпуно различите, подносе разне жртве зарад онога што им је битно. Џорџија О’Киф жртвује породицу зарад уметности, док Надежда Петровић жртвује уметност зарад одбране земље. Оне су у несрећним везама са партнерима који их доводе до лудила и помисли да можда и јесу луде јер много траже, иако траже само оно што је њихово. Оне су као и све ми. Оне су заборављене, иако их срећемо свакодневно. Сада је дошло време у ком се све то мења. Ми се више не боримо у тишини.

Стеван Бодрожа

Стеван Бодрожа рођен је 1978. године у Београду. Завршио је позоришну режију на Факултету драмских уметности у свом родном граду. Више од петнаест година професионално је активан на позоришним сценама у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Аустрији. Радио је у Београдском драмском позоришту, Битеф театру, Народном позоришту у Београду, Атељеу 212, Малом позоришту „Душко Радовић”, Драми и опери „Madlenianum”, Црногорском народном позоришту, Мостарском театру младих, Босанском народном позоришту у Зеници, Театру Нестроyхоф – Хамаком и Хундстурм театру у Бечу, као и у другим позориштима. Девет година предавао је на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је текстове класичних и савремених писаца. Неке од драма које је поставио на сцену су: „Медеја, материјал” Хајнера Милера, „Прометеј у оковима” Есхила, „Ифигенијина смрт у Аулиди” Еурипида, „Учене жене” Молијера, „Госпа од мора” Ибзена, минијатуре Самјуела Бекета… Од савремених текстова режирао је драму „Господин” Филипа Лолеа, „Лице од пламена” Мариуса фон Мајенбурга, „Мали Геза” Јаноша Хаја, „У самоћи памучних поља” Бернар Мари Колтеса, „Ласице” Бојане Мијовић, „о.REST IN PACE” Јетона Незираја, „Млијеко у праху” Драгане Трипковић, „Пупољци” Сање Домазет (по мотивима поезије Васка Попе), „Смећарник” Косте Пешевског и многе друге. Са својим представа учествовао је на многобројним фестивалима, од којих су најзначајнији: Фестивал „Јоаким Вујић”, МЕСС, Битеф, Југословенски позоришни фестивал у Ужицу, Фестивал босанско-херцеговачке драме, Бијенале црногорског театра… Двоструки је добитник награде за најбољу режију на Фестивалу „Јоаким Вујић” и једанпут на Фестивалу савремене босанско-херцеговачке драме. Награду за најбољу режију добио је и на Фестивалу праизведби у Алексинцу. У последњих неколико сезона остварује запажену сарадњу са Установом културе „Вук Стефановић Караџић”, и то на представама „Цаса Новак” Тамаре Бијелић, „Трамвај звани самоћа” (омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Маше Радић и Неде Гојковић), „Трезнилиште” (по мотивима драма „Мурлин Мурло”, „Бајка о мртвој царевој кћери” и „Праћка” Николаја Кољаде), „…и остали” (такође омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Неде Гојковић и Маше Радић) и „Код шејтана или једна добра жена” Сање Савић. У Београду је својевремено учестовао у оснивању Пароброд театра. Живи, углавном, у Београду.

Христина Митић, писац, аутор драмског дела

Христина Митић (1996) завршила je средњу музичку школу „Ватрослав Лисински” у звању музички извођач – пијаниста. Исте године је уписала Правни факултет Универзитета у Београду. 2015. године је уписала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Писала је позоришне критике за фестивал ФИСТ и филмске критике за Б92. Снимила је два документарна филма: „Суспензије у гаражи” (сценарио, режија и организација) и „Властимир Гаврик” (сценарио и продукција). Филм „Властимир Гаврик” је премијерно приказан у септембру 2018. године у Југословенској кинотеци. Позоришни комад „Сликарке” је написала за Народно позориште у Нишу.

Академија поводом обележавања завршетка Првог светског рата

Гостовање –Копродукција Опере и театра Мадленианум и Модерне гараже – Београд

„У чије име“ је истинита драматична прича о стрељаним глумцима Народног позоришта, након ослобођења Ниша 1944. године. Она на топао и животан начин проговара о страдању малог, обичног човека који покушава да опстане у вихору великих друштвених и политичких промена. Вечита дилема о избору стране, али и слободи уметника да се у турбулентним временима бори уметношћу и за уметност, тема је која снажно кореспондира са временом у којем живимо, осликавајући модел по коме се промене на овим просторима успостављају већ више од пола века.

Реч аутора

Када таласи историје подигну талог једног друштва, кад потом тај муљ замути поглед истини и доброти, кад наступи доба без чистих, безгрешних, верних и милостивих, када нестану сенке у које би се мали човек тако жељно склонио, ко је тај који ће победницима рећи да у његово име немају право ни кап крви поражених да пусте? Зато ова драма и зато „У чије име“.

Реч редитеља

Овај комад ме је привукао зато што на уметнички поштен начин, без идеолошке пристрасности, третира сукоб два света. Свет уметности, позоришта, свет глуме и свет политике, идеологије, партије, са друге стране. Свет политике и власти однеће можда победу у првој бици, али рат са светом уметности никад не може добити. Ето, то је и порука овог комада.Александар Михаиловић је рођен 1972. године у Нишу, где 1991. године завршава Средњу глумачку школу у класи Мирославе Вуковић Курић. Факултет уметности Универзитета у Приштини, oдсек глума, завршава у класи проф. Божидара Димитријевића. Од 1997. године члан је ансамбла Народног позоришта у Нишу, где и данас ради. У периоду 2009–2013. год. обављао функцију уметничког директора Академског позоришта СКЦ у Нишу. Одиграо преко 70 улога на сцени Народног позоришта у Нишу, али и на сценама позоришта у Зајечару, Приштини, Крагујевцу, Крушевцу, Пироту, Лесковцу… Играо у десетак филмова и ТВ драма. За неке од тих улога награђен је на преко 15 фестивала у земљи и иностранству. Режирао 4 позоришне представе. Аутор је 5 позоришних комада: 2014. год. „Права реч се још родила није“, 2015. год. „Ад либитум“, 2015. год. „Васкрс на Моглену“, 2016. год. „У чије име“ и 2017. год. „Срећна Нова“. Милан Караџић (рођен 1956. године у Никшићу) дипломирао је позоришну режију у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића на ФДУ у Београду 1986. године представом Дон Жуан у СКЦ-у. Стално је запослен као уметнички директор и редитељ у Позоришту „Бошко Буха“. У матичном позоришту режирао је преко тридесет представа за децу (избор: Успавана лепотица, Царев заточник, Василиса Прекрасна, Мачор у чизмама, Снежна краљица, Три мускетара, Лепотица и звер, Шаргор, Пинокио, Снежана и седам патуљака, Мала сирена, Петар Пан, Аладинова чаробна лампа…), као и представе Укроћена горопад, Мајстори, мајстори, Поштени провалник на вечерњој сцени. Режирао је на готово свим београдским сценама: у Позоришту лутака „Пинокио“ (Баш Челик), у Народном позоришту (Говорна мана, Сузе су ОК), у Атељеу 212 (Пег, срце моје, Турнеја, М(ј)ешовити брак, Егзибициониста), у Београдском драмском позоришту (Супарници, Фредерик, Вила Сашино, Трансилванија, Харолд и Мод), у Звездара театру (Анђела, Тре сореле), у Позоришту на Теразијама (Парадокс). Такође је режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду (Поп Ћира и поп Спира), у Народном позоришту у Нишу (Ожалошћена породица, Укроћена горопад), у Црногорском народном позоришту (Школа за жене), у Градском позоришту у Подгорици (Новела од љубави, Женидба краља Вукашина, Заувјек твој, Ненаграђени љубавни труд), у Центру за културу у Тивту (Бокешка трилогија – Бокешки D-moll, Иноминато, Бетула у малу валу), у Краљевском позоришту „Зетски дом“ у Цетињу (Чаробњак), као и у позориштима у Сомбору, Вршцу, Лесковцу, Зајечару итд. За телевизију је режирао серије: Ожалошћена породица (РТС, 1989), М(ј)ешовити брак (2003 – 2007), Премијер (2007), Паре или живот (2009), на основу које је настао и играни филм (ТВ ПИНК), Будва на пјену од мора (ТВ ПРВА), Комшије (РТС) Режирао је и филмове Промени ме (2007) и Горчило (2015). Освојио је две Стеријине награде, награду „Бојан Ступица“, награду Ардалион за режију на Ужичком фестивалу, награду „Гита Предић“ за режију у Позоришту Бошко Буха, награду „Јоаким Вујић“, више награда на фестивалима у Котору, награду на фестивалу у Вршцу итд. [Best_Wordpress_Gallery id=”7″ gal_title=”U cije ime”] Лектор: НАТАША ИЛИЋ Техничка реализација сценографије: ИВАНА САВИЋ Организатор представе: МАРИЈА ПЕТЕРНЕЛ

По мотивима приповетке „МАКАР ЧУДРА“ Максима Горког

БИОГРАФИЈА

Десимир Станојевић (1950. год. у Нишу), глумац, у нишком Народном позоришту од 1970. до 1990. одиграо је преко 80 улога (избор: Ђидо – Милић, Ивкова слава – Неко, Вечити студенти – Шеф, Шума – Несрећковић, Зона Замфирова – Мане, Доживљаји Николетине Бурсаћа – Николетина, Дон Жуан се враћа из рата – Дон Жуан, Отац на службеном путу – Отац). Од 1990. год. је у ангажману у Позоришту на Теразијама, где је играо преко 30 улога (избор: Грк Зорба – Зорба, Виолиниста на краву – Тевје, Маратонци трче почасни круг – Лаки Топаловић, Ивкова слава – Калча, Три мускетара – Ришеље, Цигани лете у небо – Талимон и отац Зобар, Јубилеј – Првак). Играо је и у другим позориштима у Београду (Београдско драмско позориште, Позорште Славија, Позориштанце Пуж). Играо у ТВ серијама, драмама и филмовима домаће и стране продукције (Срећни људи, Сељаци, Село гори а баба се чешља, Бићемо прваци света, Лагер Ниш; RAI – Toulouse Lautrec, Carravagio, Lo scandalo della banca romana, Paura di amare, Restauratore). Снимио je 5 целовечерњих телевизијских шоу-програма за РТС и РТВ (Нека песма боли, И срушише се лепи снови моји, Вече у театру, Мјузикли за сва времена, Калчине приче, дечије песме), као и 4 албума за ПГП РТС. Режирао је преко 10 представа (избор: Виолиниста на крову, први мјузикл у историји Нишког позоришта, Кафана код сви, Сима се враћа кући, Рибарење на асфалту). Учествовао је на 8 фестивала забавне, староградске и дечије музике („Менаџер“ у Београду, „Београдско пролеће“, „Тамбурица“ у Новом Саду, „Нишка јесен“ – двоструки победник). Добитник је више награда и признања из области позоришта, телевизије и музике.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Вођен искуством у мјузиклима Позоришта на Теразијама, а после успеха мјузикла Виолиниста на крову у Нишу, који сам режирао и играо у њему, жеља ми је била да се на нишкој сцени настави рад на мјузиклима и да Ниш, поред Београда и Новог Сада, на свом репертоару има и овај популарни жанр. На позив ансамбла и управе Нишког позоришта, одлучио сам се за мјузикл Цигани лете у небо, зато што Ниш има потенцијала да реализује ову захтевну форму (Народно позориште, Позориште лутака, хорови, балетске групе, Академско позориште СКЦ-а, глумачке школе, стручњаци за музику, дизајн звука, кореографи, аранжери). Драмски предложак Цигани лете у небо настао је у сарадњи са Надом Станојевић, по мотивима приповетке Максима Горког Макар Чудра. Горки је „своје“ Цигане градио пратећи несвакидашњу романтичну љубав Раде и Зобара кроз пространу степу Русије. Наша жеља је била да његове Цигане допунимо чергама у којима нема понизних и слабих, где су људи који воле живот, слободу, песму, игру. Такви Цигани једино могу „да лете у небо“. Земља је за њих претесна. Руска циганска традиционална музика, пуна набоја, уз коју игра и срце и тело, употпуњује ову непоновљиву љубавну причу и сврстава је раме уз раме са Ромеом и Јулијом. Адаптација: Нада и Десимир Станојевић Режија и избор музике: Десимир Станојевић Аранжман традиционалне руске ромске музике и дизајн звука: Боривоје Младеновић Композиција „Друмови“: Игор Дуњић – музика, Жељко Мијановић – текст Музички уредник и супервизор хора и солиста: проф. др Сузана Костић Сценограф: Ивана Савић Костимограф: Дејан Гоцић Кореограф: Небојша Громилић Лектор: Наташа Илић Сарадник за ромски језик: Небојша Саитовић Дизајн маске: Филип Цветковић Фотографија: Никола Милосављевић Дизајн плаката и програма: Марина Антић Корепетитор: мр Ивана Мировић Пoмоћник режије: Нађа Недовић Текиндер Секретар режије: Ивана Зарков Асистент костимографа: Марина Стевановић Оперативни сарадник: Нада Станојевић Организатор: Ана Вељковић БАЛЕТ:Јована Симић, Даница Ничић, Јелена Михајловић, Наталија Стоиљковић, Братислав Ранковић, Душан Стојиљковић ХОР: Силвија Нешић, Мила Пужић, Јована Ђорђевић, Марко Милисављевић, Милош Вукман, Никола Савић, Петар Илић, Лука Гутовић РАДИНА И ЗОБАРОВА ЧЕРГА: Невена Петковић, Анастасија Ранчић, Емилија Ранђеловић, Јана Савић, Ива Петронијевић/Марта Ђорђевић алт., Неда Вуковић/Тамара Крстић алт., Ксенија Димитријевић/Невена Димитријевић алт., Теодора Стојковић, Анђела Крстић, Уна Ракић [Best_Wordpress_Gallery id=”8″ gal_title=”Cigani lete u nebo”]

Гостовање Звездара театра-Београд
Комад Савршени крој Владимира Ђурђевића је „дволична“ и помало комична фарса која у једном чину, фуриозно и нештедимице разоткрива све мушке слабости. Реч је о двојици средовечних и добрано оцвалих, по много чему различитих мушкараца. Новокомпоновани тајкун Марко Милун (Слободан Нинковић) и ексцентрични кројач Светислав ( Драган Петровић), срешће се, наизглед, сасвим случајно у кројачком салону Светислава Свете Шнајдера „кројача из сенке“, који „на црно“ и у дубокој илегали, шије одела искључиво за елиту. И како то у животу обично бива, кад истина хоће да изађе на видело она то и учини, па макар и кроз пукотину на задњици панталона. Већ у првим тренуцима, овај „случајни“ сусрет ће се претворити у озбиљан неспоразум, који прети да сваког часа ескалира и преотме и оно мало здравог разума од њих самих, ако су га уопште икада имали. И како то у животу обично бива, кад се свака од две мушке стране држи тврдоглаво само своје ствари, ма колико вешта у властитој лажљивости била, немоћна је да докаже било шта јер она трећа, женска страна, око које је, да се не лажемо, заправо цела ствар и запела, није присутна. Она је негде далеко, ситуирана, слободна и свежа, недостижна као осмех на разгледници са Кариба. Савршени крој ће свакоме лепо стајати, никога неће увредити, а ако некога успе да приближи ономе свом најближем из ужег окружења, то јест самоме себи, његово задовољство ће бити огромно, као јединствено ослобађајуће искуство.

Концерт

У Ефесу, 356. године пре нове ере, спаљен је Артемидин храм. Једно од седам светских чуда спалио је грчки трговац Херострат у тежњи да достигне славу и бесмртност, како би се његово име сачувало кроз векове. И уместо да буде кажњен и заборављен, злочинац започиње свој друштвени успон. Тако почиње прича о вечитој борби добра и зла, примерена за сва времена и све просторе. Прича о манипулацији новцем, моћи и влашћу, која кроз векове стихијски разара цело човечанство. Прича о борби праведника који не може да остане равнодушан када зло, цинизам и лицемерје нарастају и прете да захвате све унаоколо. Григориј Горин(Григориј Израиљевич Офштејн, 1940–2000, Москва) био је руски писац јеврејског порекла. Писањем се бавио од студентских дана, када је објављивао под псеудонимом Галка Галкина. Написао је тридесетак драма, сценарија и збирки афоризама, а посебно су значајни они који се баве периодом перестројке и распада Совјетског Савеза. Драму „Заборавити Херострата!“ објавио је 1972. године, али она и данас не губи ништа од своје актуелности. Ово је први Горинов позоришни комад који се ради код нас. Рођен сам на Богојављење почетком друге половине прошлог века у једној земљи на брдовитом Балкану. Вољом богова та држава се распала на неколико мањих, по структури и уређењу важних и јаких целина које су наставиле своје постојање у рајском благостању. Школовао сам се у неколико држава, живео са неколико лепих и паметних жена које су ми изродиле три сина. Имам проблем са најмлађим. Воли позориште… Да би срећно живели не остављам им ништа. Само то и имам… За свој рад сам награђиван. Због мог рада ме воле и цене. Због мог рада ме не воле и не цене. Мислим и говорим оно што желим. Не припадам никоме. Сам сам, учим и питам паметније за савет… Пристојан сам, лепо васпитан а понеко грешком каже и мио човек. Волим све што воле млади. ОСВРНИТЕ СЕ! ЕВО ГА ХЕРОСТРАТ! Ирфан Менсур [Best_Wordpress_Gallery id=”2″ gal_title=”Herostrat”] Текст – Григориј Горин Адаптација, дизајн сцене и избор музике – Ирфан Менсур Асистент режије – Катарина Арсић Костимограф – Дејан Гоцић Асистент костимографа – Владимир Пекић Патинирање костима – Горан Митић Мајстор маске – Филип Цветковић Лектор – Наташа Илић Дизајн принта – Марина Антић Дизајн светла – Драгослав Добросављевић Тон мајстор – Влада Ђорђевић Инспицијент – Слободан Илић, Ивана Зарков Суфлер – Озрен Митић

Scena Off Teatar

Гостовање – продукција Бео Арт Београд
“Краљице” Дарка Лукића на бројним пољима и са различитим жанровским предзнацима разматра проблеме шовинизма, рата, дигнитета интелектуалаца, пријатељства, љубави, духовности… Овај текст асоцира и на проблеме као сто су распад Југославије, рат, животна егзистенција као и питање људског морала; Шта је све човек спреман да уради како би преживео? Наша “Краљица” је симбол моћи. Моћ људи на свим могућим позицијама било да је реч о председнику државе, управнику позоришта, амбасадору, директору предузећа, тајкуну, разним бизнисменима… Наша “Краљица” је врло несрећна, уплашена, себична, похлепна и живи са жељом да нон-стоп влада. Толико сам велика и моћна да чак и сунце мора да ме слуша. Наредила сам да стане тачно у подне и ево стоји… Остаћу вечно млада, јер је време стало, наређујем да се на мојој спаваћој соби зазидају прозори како само ја могу да спавам.

Мала сцена Драма „Сликарке” сачињена је од трију прича које су повезане истом темом – спремношћу на жртву жена које су одабрале да се баве уметношћу, без обзира у ком времену да живе. Уводна прича је из времена данашњег и говори о борби једне девојчице за сопствени пут и сопствене снове, упркос жељама њене породице. Окосница драме су животне приче двеју познатих сликарки, Џорџије О’Киф и Надежде Петровић. Иако са различитих простора и из различитих времена, обе су жртвовале много – Џорџија О’Киф породични живот зарад уметности, а Надежда и живот и уметност зарад борбе за своју земљу. У једној великој ретроспекцији њихових живота оне нам дају одговор на питање шта значи бити сликарка, бити жена и бити уметница, у сталној борби за своје име, свој избор, своје место и неки бољи свет.

Реч редитеља

Представа „Сликарке” је трострука прича о борби и вери у сан. Три жене, различитих карактера и судбина, сусрећу се са свим оним што морају да жртвују, чега морају да се одрекну, да би ишле својим путем. За једну од њих то је жеља да угоди својој мајци, за другу је потреба да има децу, за трећу међународна каријера и живот у иностранству који се напуштају не би ли се остало са својом земљом и народом у вихору рата. Сва та одрицања и жртве говоре о неописивој снази и посвећености, али и о томе да за особу доследну себи у бити избора и нема. Постоји само један пут, исклесан у камењару животних препрека, друштвених стега и ригидних родних улога. Да ли су у неком бољем свету ове жене могле бити поштеђене тих борби? Да ли би у некој утопијској реалности за ове жене могла да постоји могућност „и – и” а не само „или – или”. Таква стварност, у којој жене не би морале непрестано да освајају своје право да буду све што пожеле, јесте оно чему цивилизација треба да тежи, али та борба јесте и оно што је изоштрило карактере „сликарки”, учинило да њихова борба и одлучност сијају као дијамант и бацају светлост далеко. О тој борби да се буде доследан себи, о том освајању права на сопствени сан говори ова представа.

Реч ауторке

Драма „Сликарке” се бави проблемом жене да се избори за оно што јој по рођењу припада: да мисли, да ствара, да буде своја, да буде вољена… У драми су обједињене три приче које повезује та тематика. Оне желе да буду своје и оне не желе да их ико у томе спречи. Њих поражава и љути „ти си само жена”, реченица која одјекује у мислима као најгласнија од свих и која изазива бес и тугу. Оне се боре против свих предрасуда, против свих „немаш ти руке за ово” и „то је мушки посао”. Оне се боре против „а шта ће други рећи” и уживају у својим победама. Истог циља, а потпуно различите, подносе разне жртве зарад онога што им је битно. Џорџија О’Киф жртвује породицу зарад уметности, док Надежда Петровић жртвује уметност зарад одбране земље. Оне су у несрећним везама са партнерима који их доводе до лудила и помисли да можда и јесу луде јер много траже, иако траже само оно што је њихово. Оне су као и све ми. Оне су заборављене, иако их срећемо свакодневно. Сада је дошло време у ком се све то мења. Ми се више не боримо у тишини.

Стеван Бодрожа

Стеван Бодрожа рођен је 1978. године у Београду. Завршио је позоришну режију на Факултету драмских уметности у свом родном граду. Више од петнаест година професионално је активан на позоришним сценама у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Аустрији. Радио је у Београдском драмском позоришту, Битеф театру, Народном позоришту у Београду, Атељеу 212, Малом позоришту „Душко Радовић”, Драми и опери „Madlenianum”, Црногорском народном позоришту, Мостарском театру младих, Босанском народном позоришту у Зеници, Театру Нестроyхоф – Хамаком и Хундстурм театру у Бечу, као и у другим позориштима. Девет година предавао је на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је текстове класичних и савремених писаца. Неке од драма које је поставио на сцену су: „Медеја, материјал” Хајнера Милера, „Прометеј у оковима” Есхила, „Ифигенијина смрт у Аулиди” Еурипида, „Учене жене” Молијера, „Госпа од мора” Ибзена, минијатуре Самјуела Бекета… Од савремених текстова режирао је драму „Господин” Филипа Лолеа, „Лице од пламена” Мариуса фон Мајенбурга, „Мали Геза” Јаноша Хаја, „У самоћи памучних поља” Бернар Мари Колтеса, „Ласице” Бојане Мијовић, „о.REST IN PACE” Јетона Незираја, „Млијеко у праху” Драгане Трипковић, „Пупољци” Сање Домазет (по мотивима поезије Васка Попе), „Смећарник” Косте Пешевског и многе друге. Са својим представа учествовао је на многобројним фестивалима, од којих су најзначајнији: Фестивал „Јоаким Вујић”, МЕСС, Битеф, Југословенски позоришни фестивал у Ужицу, Фестивал босанско-херцеговачке драме, Бијенале црногорског театра… Двоструки је добитник награде за најбољу режију на Фестивалу „Јоаким Вујић” и једанпут на Фестивалу савремене босанско-херцеговачке драме. Награду за најбољу режију добио је и на Фестивалу праизведби у Алексинцу. У последњих неколико сезона остварује запажену сарадњу са Установом културе „Вук Стефановић Караџић”, и то на представама „Цаса Новак” Тамаре Бијелић, „Трамвај звани самоћа” (омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Маше Радић и Неде Гојковић), „Трезнилиште” (по мотивима драма „Мурлин Мурло”, „Бајка о мртвој царевој кћери” и „Праћка” Николаја Кољаде), „…и остали” (такође омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Неде Гојковић и Маше Радић) и „Код шејтана или једна добра жена” Сање Савић. У Београду је својевремено учестовао у оснивању Пароброд театра. Живи, углавном, у Београду.

Христина Митић, писац, аутор драмског дела

Христина Митић (1996) завршила je средњу музичку школу „Ватрослав Лисински” у звању музички извођач – пијаниста. Исте године је уписала Правни факултет Универзитета у Београду. 2015. године је уписала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Писала је позоришне критике за фестивал ФИСТ и филмске критике за Б92. Снимила је два документарна филма: „Суспензије у гаражи” (сценарио, режија и организација) и „Властимир Гаврик” (сценарио и продукција). Филм „Властимир Гаврик” је премијерно приказан у септембру 2018. године у Југословенској кинотеци. Позоришни комад „Сликарке” је написала за Народно позориште у Нишу.

Учешће на фестивалу позоришних праизведби у Алексинцу
„У чије име“ је истинита драматична прича о стрељаним глумцима Народног позоришта, након ослобођења Ниша 1944. године. Она на топао и животан начин проговара о страдању малог, обичног човека који покушава да опстане у вихору великих друштвених и политичких промена. Вечита дилема о избору стране, али и слободи уметника да се у турбулентним временима бори уметношћу и за уметност, тема је која снажно кореспондира са временом у којем живимо, осликавајући модел по коме се промене на овим просторима успостављају већ више од пола века.

Реч аутора

Када таласи историје подигну талог једног друштва, кад потом тај муљ замути поглед истини и доброти, кад наступи доба без чистих, безгрешних, верних и милостивих, када нестану сенке у које би се мали човек тако жељно склонио, ко је тај који ће победницима рећи да у његово име немају право ни кап крви поражених да пусте? Зато ова драма и зато „У чије име“.

Реч редитеља

Овај комад ме је привукао зато што на уметнички поштен начин, без идеолошке пристрасности, третира сукоб два света. Свет уметности, позоришта, свет глуме и свет политике, идеологије, партије, са друге стране. Свет политике и власти однеће можда победу у првој бици, али рат са светом уметности никад не може добити. Ето, то је и порука овог комада.Александар Михаиловић је рођен 1972. године у Нишу, где 1991. године завршава Средњу глумачку школу у класи Мирославе Вуковић Курић. Факултет уметности Универзитета у Приштини, oдсек глума, завршава у класи проф. Божидара Димитријевића. Од 1997. године члан је ансамбла Народног позоришта у Нишу, где и данас ради. У периоду 2009–2013. год. обављао функцију уметничког директора Академског позоришта СКЦ у Нишу. Одиграо преко 70 улога на сцени Народног позоришта у Нишу, али и на сценама позоришта у Зајечару, Приштини, Крагујевцу, Крушевцу, Пироту, Лесковцу… Играо у десетак филмова и ТВ драма. За неке од тих улога награђен је на преко 15 фестивала у земљи и иностранству. Режирао 4 позоришне представе. Аутор је 5 позоришних комада: 2014. год. „Права реч се још родила није“, 2015. год. „Ад либитум“, 2015. год. „Васкрс на Моглену“, 2016. год. „У чије име“ и 2017. год. „Срећна Нова“. Милан Караџић (рођен 1956. године у Никшићу) дипломирао је позоришну режију у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића на ФДУ у Београду 1986. године представом Дон Жуан у СКЦ-у. Стално је запослен као уметнички директор и редитељ у Позоришту „Бошко Буха“. У матичном позоришту режирао је преко тридесет представа за децу (избор: Успавана лепотица, Царев заточник, Василиса Прекрасна, Мачор у чизмама, Снежна краљица, Три мускетара, Лепотица и звер, Шаргор, Пинокио, Снежана и седам патуљака, Мала сирена, Петар Пан, Аладинова чаробна лампа…), као и представе Укроћена горопад, Мајстори, мајстори, Поштени провалник на вечерњој сцени. Режирао је на готово свим београдским сценама: у Позоришту лутака „Пинокио“ (Баш Челик), у Народном позоришту (Говорна мана, Сузе су ОК), у Атељеу 212 (Пег, срце моје, Турнеја, М(ј)ешовити брак, Егзибициониста), у Београдском драмском позоришту (Супарници, Фредерик, Вила Сашино, Трансилванија, Харолд и Мод), у Звездара театру (Анђела, Тре сореле), у Позоришту на Теразијама (Парадокс). Такође је режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду (Поп Ћира и поп Спира), у Народном позоришту у Нишу (Ожалошћена породица, Укроћена горопад), у Црногорском народном позоришту (Школа за жене), у Градском позоришту у Подгорици (Новела од љубави, Женидба краља Вукашина, Заувјек твој, Ненаграђени љубавни труд), у Центру за културу у Тивту (Бокешка трилогија – Бокешки D-moll, Иноминато, Бетула у малу валу), у Краљевском позоришту „Зетски дом“ у Цетињу (Чаробњак), као и у позориштима у Сомбору, Вршцу, Лесковцу, Зајечару итд. За телевизију је режирао серије: Ожалошћена породица (РТС, 1989), М(ј)ешовити брак (2003 – 2007), Премијер (2007), Паре или живот (2009), на основу које је настао и играни филм (ТВ ПИНК), Будва на пјену од мора (ТВ ПРВА), Комшије (РТС) Режирао је и филмове Промени ме (2007) и Горчило (2015). Освојио је две Стеријине награде, награду „Бојан Ступица“, награду Ардалион за режију на Ужичком фестивалу, награду „Гита Предић“ за режију у Позоришту Бошко Буха, награду „Јоаким Вујић“, више награда на фестивалима у Котору, награду на фестивалу у Вршцу итд. [Best_Wordpress_Gallery id=”7″ gal_title=”U cije ime”] Лектор: НАТАША ИЛИЋ Техничка реализација сценографије: ИВАНА САВИЋ Организатор представе: МАРИЈА ПЕТЕРНЕЛ

Фоаје на спрату

По мотивима комедије Камолетија