Mona-Promo Leto
Naslovna » Aktuelno » Zašto ne treba žuriti sa polaskom u školu?

Zašto ne treba žuriti sa polaskom u školu?

testiranje zrelosti deteta

Sada je vreme upisa predškolaca u prvi razred. U normalnim okolnostima ovo bi bilo vreme provere njihove zrelosti za polazak u školu.

Kalendarski, u školu polaze deca koja imaju u trenutku testiranja najmanje šest a koja će u septembru ove godine napuniti šest ipo odnosno sedam ipo godina.

Bitna odredica zrelosti za polazak u školu je fizička zrelost. Fizičko zdravlje i kapacitete utvrđuje pedijatar i odgovarajući specijalisti koji treba da daju potvrdu da je dete fizički zdravo, zrelo i spremno da krene u prvi razred.

U ovom uzrastu deca su obuhvaćena obaveznim predškolskim programom koji se ostvaruje u vrtićima i koji  obezbeđuje jedan važan oblik pripreme deteta za školske obaveze ali i za boravak u  kolektivu. To je naročito važno za onu decu koja su retko ili uopšte nisu išla u vrtić.

Poslednja stepenica provere zrelosti za polazak u školu je razgovor sa stručnim saradnikom škole u koju se dete upisuje. To je ona stepenica od koje strepe mnogi roditelji, pribojavajući se da bi njihovo dete moglo biti okarakterisano kao nedovoljno spremno  za školu. Najviše strepnje izaziva razmišljanje roditelja da su oni „krivi“ ako dete „ne ispunjava“ uslove za prijem u školu ili (kako sam čula od nekih roditelja) nije „položilo test“ za polazak u školu.

Moram reći da je strah roditelja potpuno bezrazložan. Istina, da li je dete zrelo ili ne stručni saradnik će svakako uočiti ali stvar je u tome da detetova nezrelost nije ničija krivica. Na fizičku, psihičku, emocionalnu, socijalnu i intelektualnu zrelost do tog trenutka delovao je niz faktora. Svakako da je uloga roditelja bila izuzetno značajna ali nije presudna. Postoji mnogo načina kako roditelji mogu da doprinesu sazrevanju detetovih sposobnosti ali ta tema zahteva savim poseban prostor za izlaganje.

 

Dakle, roditelji se na neki način osećaju krivi, u najmanju ruku doživljavaju kao lični neuspeh saznanje da bi bilo dobro da dete još malo sazri do polaska u školu. Pojedini roditelji insistiraju na ranijem polasku u školu i navode niz razloga od kojih, logično, ni jedan nije suštinski bitan za tako važan korak u detetovom životu. Najčešće roditelji navode sledeće: kako će dete sledeće godine ponovo ići u predškolsko, to će biti „traumatično“ za njega da ponavlja; šta će reći drugari iz vrtića, njihovi roditelji, komšiluk, bake i deke, bliža i dalja rodibina, kumovi…; dete treba u životu da „dobije“ jednu godinu a ne da je „izgubi“;  moje dete sve zna, šta god ga pitamo, zna da čita i piše, ističe se u vrtiću; pa baš nam je zgodno ove godine, dobili smo bebu pa je mama  kod kuće; u školu polazi dete naših kumova, bilo bi odlično da idu zajedno; sve smo mu kupili, spremili se, rekli smo mu da sigurno kreće, kako sada da se razočara; biće najstariji sledeće godine, može neko da mu se ruga; mi smo roditelji, mi najbolje poznajemo svoje dete, mi ćemo se žaliti Ministarstvu prosvete…

U suštini, sve navedeno su razlozi zbog kojih roditelj misli da bi dete trebalo da krene u školu i sve se svodi upravo na njihove želje i potrebe. Ništa od toga ne stavlja u centar razmatranja samo dete, njegove lične kapacitete i psiho-socijalnu zrelost za polazak u školu.

Ako dete nije dovoljno zrelo i takvu procenu pruži stručni saradnik škole nakon razgovora sa detetom, roditelji bi trebalo da njegovo mišljenje ozbiljno uzmu u razmatranje i poslušaju savet da se detetu odloži polazak u školu, naročito ako stručni saradnik da takvu preporuku. Onda nema sumnje da je to najbolje za dete. Dešava se da je dete na nekoj prekretnici pa je stručnom saradniku potrebno da još jednom razgovara sa detetom, preporuka je u avgustu, da dete još malo sazri i da se tada proveri zrelost, još jednom. Ako nakon tog razgovora stručni saradnik ponovo savetuje odlaganje, roditelji bi trebalo da odlože detetu polazak u školu.

Kada roditelj ipak odluči da ne uvaži mišljenje stručnog saradnika i insistira da dete pođe u školu nesvesno dovodi dete u prilično nezavidan položaj. Zašto? Šta se obično dešava?

testiranje zrelosti deteta

Evo šta praksa često pokazuje…

Deca su, u tom uzrastu najčešće socijalno-emocionalno nezrela. To može da bude očigledno i roditeljima. Dete pokazuje znake nesigurnosti u socijalnim kontaktima, nije samostalno, povlači se iz kontakata sa vršnjacima a ne zna da objasni zašto, ne inicira kontakt sa vršnjacima, nema realnu procenu dešavanja kojima prisustvuje i u kojima učestvuje, ne zna ni da ispriča šta se u nekoj situaciji dogodilo, ne zna da se distancira u situacijama kada ga drugo dete ugrožava, naivno je, pruža svoje stvari drugima i ne čuva ih ili ih preterano čuva i sa njima ne dozvoljava igru, traži da roditelj brani njegove interese u sukobu sa drugom decom, ili je previše samopouzdano i nekritično u odnosima, ne zna da izabere drugare… Dete može da bude preterano osetljivo, da burno reaguje ili da se povlači na najmanji nagoveštaj neprijatnosti. Nezrelo dete želi da bude u centru pažnje, ne ume da prepozna situacije u kojima je to neprimereno, ne bira sredstva da zaokupi pažnju drugih.

Socijalno-emocionalno nezrelo dete može da bude vrlo inteligentno. To dodatno komplikuje procenu zrelosti i često može da dovede detetovu okolinu u zabludu da je dete u potpunosti zrelo. Ako je dete pametno njegova nezrelost može biti maskirana. Kada se dogodi da krene u školu, naročito ako je to ranije, teškoće se pokažu već u prvim školskim danima.

Školske obaveze su veliki izazov za svako dete. Dete treba da bude dovoljno zrelo prvo da razume zašto takve obaveze uopšte postoje i šta je cilj ispunjavanja tih obaveza. Školski zadaci su često kompleksni, zahtevaju psihološki i grafomotorički angažman, zahtevaju strpljenje, upornost, motivaciju, spremnost na nezadovoljstvo postignutim i ambiciju da postignuće bude dobro, da se dođe do uspeha i socijalne satisfakcije. To je puno elemenata zrelosti koji su u igri kada se jave prvi školski izazovi. Za psihološki, socijalno-emocionalno, ponekad i grafomotorički nezrelo dete iskušenje je mnogo veće.

Mehanizmi nezrelog deteta da se izbori sa neugodnom i frustrirajućom situacijom brzo će doći do izražaja. Prvo, dete nerado prihvata obaveze ili ne želi da ih prihvati uopšte. Kada ih prihvati rad se proteže unedogled, ili dete pokušava da to završi što pre, radeći polovično i praveći niz grešaka. Ako ga ipak vraćate na zadatak, nastaje drama. Nezrelom detetu  je teško objasniti zašto je domaći zadatak važan. Ono to može da shvati, lepo sasluša, ali to ne može da ispuni jer su mu za rad na neugodnim zadacima potrebne osobine koje se nisu uobličile do kraja. Treba da bude svesno da trud dovodi do rezultata, da je vežbanje neophodno za napredak, da prvo mora da završi obaveze pa da se igra. Iskustvo pokazuje da to ide veoma teško.

Mehanizam koji se ispoljava kod jednog broja dece je otpor prema grafomotoričkim zadacima. Dešava se da je dete toliko u otporu da roditelji posumnjaju da „sigurno nešto nije u redu“. Ako je dete inteligentno, brzo će povezati da je roditelj zabrinut i da je taktika izbegavanja pisanja dala rezultat. Iako dete nije svesno, ono će brzo naučiti koji ga „manevri“ dovode do željene situacij. Ako sa njim nešto nije u redu i mora da ide kod „nekog stručnjaka“ da se utvrdi gde je problem ono će shvatiti da više nije ono samo odgovorno što ne želi da radi već postoji i neki „problem“ pa će sada biti pošteđen muke. U trenucima kada se utvrđuje postojanje „problema“ prema detetu se smanjuju zahtevi. Ono se navikava na tu situaciju i polako je prihvata kao uobičajenu. Kada pokušavate da povećavate zahteve, dete pruža buran otpor. U tim situacijama, roditelji postaju bolećivi, češće ako je to prvo dete i nemaju iskustvo drugačijeg prihvatanja obaveza. Ova situacija može da se produži tokom celog školovanja deteta, šireći se na druge oblasti koje dete oseća kao previše teške i neprijatne. Ako je dete inteligentno a nezrelo šteta je zaista velika – dete najčešće nikada u potpunosti ne ispolji i ne realizuje svoje intelektualne kapacitete. Intelektualni kapaciteti samo su osnova a ako ih ne podrže sve druge osobine ličnosti, a najčešće one za koje je neophodno sazrevanje, intelektualni uspeh ne može biti ostvaren.

Za razliku od ove situacije, socijalno-emocionalno nezrelo a inteligentno dete može da razvije i drugačiji mehanizam. Roditelji mogu da imaju veće zahteve i dete može da se trudi ali nezrelost ne dozvoljava da postignuće dođe do izražaja. Dete ne zna da pokaže šta ume i zna, nekada mu treba više vremena nego drugima u odeljenju, nekada ne može da zadovolji grafomotoričke zahteve , neuspeh mu pada teško, ne može da se izbori sa frustracijom. Dete shvati da mu nedostaju neke osobine koje imaju drugi uspešniji od njega ali ne zna šta je to, ne može sebi pomoći a često ni drugima ne zna da objasni šta oseća. Često se takvo dete povlači u sebe, stiče o sebi sliku nekog ko nije dovoljno uspešan, ko to nikada neće biti i u najgorim slučajevima, prestaje da se trudi. Zadovoljava se manjim uspehom od onog koji bi mogao postići da je za polazak u školu izabran trenutak njegove potpunije zrelosti.

Još je jedna situacija česta u praksi. Deca koja su inteligentna ali nedovoljno psihološki zrela mogu biti vrlo ekstrovertna i energična. To su ona deca koja se u odeljenjima brzo uoče. Oni najčešće stoje u klupi, ne dižu ruku kada žele nešto da kažu, drugima upadaju u reč, komentarišu bitna i nebitna dešavanja u učionici. Oni brzo privuku pažnju drugih u odeljenju, nekada negativnu a nekada budu šarmantni i duhoviti. Pošto je njihovo ponašanje upadljivo a često i ometajuće za druge učenike oni su obično u centru pažnje učitelja. Bez obzira na objašnjenja učitelja pa čak i na to što dete i samo zna kakvo ponašanje je poželjno i šta se od svih učenika očekuje, ono nije svog ponašanja dovoljno svesno. Socijalno-emocionalno nezrelo dete nije dovoljno samosvesno i samokritično, njegovo ponašanje je na deklarativnom nivou, najčešće pravila ponašanja ne može da realizuje kada situacija to nalaže. Takva deca često su okarakterisana kao „problematična“. Ako vreme ne donese sazrevanje i harmonizaciju svih elemenata ličnosti, dete trajno ostaje „dežurni krivac“, neka vrsta zabavljača, njegov uspeh ostaje u senci ometajućeg i neadekvatnog ponašanja.

Jedna od najgorih mogućnosti je insistiranje roditelja da u školu krene  njihovo dete koje je nezrelo u svim bitnim ličnosnim segmentima. Dakle, kada je dete i intelektualno nezrelo ali nezrelo i svakom drugom smislu problemi u školi pokažu se brzo. Dete vrlo brzo oseti ozbiljnu frustraciju u nemogućnosti da odgovori školskim zahtevima. Ne snalazi se niučemu, oseća se hronično neuspešno i nezadovoljno. Što su očekivanja roditelja veća to je stepen nezadovoljstva deteta viši. Dete koje se oseća intelektualno neuspešno pa čak i ne shvata zbog čega i kako bi trebalo da poboljša svoje postignuće često ima i lošu komunikaciju sa drugima i oseća se društveno neprihvaćnim. Može da izabere povlačenje od drugih, da pokušava da se druži samo sa onima koje prepoznaje kako „sapatnike“ u sličnoj situaciji. Nekada, pak, dete bira da se nametne u društvu na drugi način. Postaje „problematično“, nameće se upadljivim i mangupskim ponašanjem i pokušava da sačuva samopoštovanje namećući se drugima nekim drugačijim, često društveno problematičnim ponašanjem.

testiranje zrelosti deteta

Postoje još mnoge varijante koje mogu da  budu rezultat preranog polaska u školu. Iskustvo rada u školi stručnim saradnicima daje dovoljno kompetentnosti da prepoznaju kada sa školom treba sačekati i kada je to za dete najbolje. Jedino stručni saradnik u školi zna šta je ono što su školski zahtevi, šta su bitni preduslovi da dete dobro prihvati školsko okruženje, školske obaveze i bude uspešno i zadovoljno sobom. Svakako ih treba poslušati.

 

Školski pedagog
Jelena Kenić

script async src="//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js">

Nema komentara.

Scroll To Top