U Australiji, u Modroj Luci 2151. svi žitelji okrenuti su moru. Svi znaju da rone na dah, i takmičenja te vrste su vrlo popularna i stvar prestiža. Ipak, ne znaju baš svi da plivaju. Saha, tinejdžerka, recimo, ne zna. Nije nikad ni smela da proba, jer je u detinjstvu pretrpela povredu, zbog koje joj je to zabranjeno. Tako joj je, bar, rečeno.
Povreda nije povreda, ispostaviće se. Ali, dok to ne otkrije, a zbog činjenice da ne pliva, izložena je maltretiranju vršnjaka. Zbog tog maltretiranja će i zaroniti. Ne svojom voljom. Biće gurnuta u more i ostavljena da umre, jer joj ne veruju da ne ume ono što umeju svi drugi. Trideset devet minuta kasnije biće jasno da poseduje dar. Koji, ipak, ne sme da ima, jer tek se on ne prašta u Modroj Luci 2151.
Saha nema roditelje. Živi sa tetkom koja ne čuje i zbog koje i sama poznaje jezik gluvonemih. Obe su, dakle, autsajderke, obeležene kao drugačije, a malo ko voli drugačije, i danas i u budućnosti i u bilo kom delu ljudske istorije. U životu imaju samo jedna drugu. Tako to ostaje sve do momenta kada Saha otkrije dnevnik pokojne majke iz kojeg treba da sazna ko ili šta je ona, ko joj je otac i šta se desilo sa majkom.
Srećom, postoje u Modroj Luci i ljudi, njeni vršnjaci, ili tetkini prijatelji, koji ne misle kao svi drugi, koji znaju mnogo više o prošlosti u kojoj se krije ključ današnjih (a budućih) problema. Rešenje se krije u svakom pojedinačno, tj. u spremnosti da se različitosti prihvate.
Akvamarin je emotivna priča o neuklapanju jedne tinejdžerke, ali i jedne odrasle osobe, i o njihovoj želji da u tome istraju. Priča o pronalaženju iskrenih prijatelja na mestima gde nisu traženi, o poštovanju i divljenju. Priča o životnim izborima – da učiniš nešto i možda se pokaješ, ili da ne učiniš ništa i kaješ se zasigurno, jer nisi učinio ništa, a imao si priliku.
Postoje u ovom romanu događaji, ali oni su tu samo da uvuku čitaoca brže i dublje u priču. Osnova Akvamarina su emocije junaka, njihove odluke, otkrića. Samim tim, čitaoci sami približavaju se unutrašnjem sebi. Nakon pročitane knjige, ona čitaoca neće pustiti tek tako. Osetiće potrebu da postavi neka pitanja i da na njih dobije odgovore: kakvi smo ljudi prema drugima koji su po bilo kom osnovu drugačiji, dokle čovek sme da ima upliva u tok i izgled prirode i da li se naučnici ponekad osećaju svemoćno kao mali bogovi?
Najvažnije pitanje na koje svako treba samom sebi da da odgovor jeste šta bi učinio da se nađe na Sahinom mestu.