Hoćeš li da se igramo? – Klaudija Porta

Nikad nismo ni previše mladi ni previše stari za igru!

Sećanja iz detinjstva su osnova za sreću u odraslom dobu. Igra je nemerljivo
važna u životu svakog od nas i ovo je knjiga o tome. Ali i o putu za pronalaženje sreće
unutar nas samih. U njoj ćete, takođe, pronaći mnoštvo uputstava kako da napravite
igračku za dete i sa njim, kako da unesete dašak prirode u kuću i kako da postanete
roditelj kakav ste oduvek želeli da budete, ali ste se negde usput zagubili u gužvi
nepotrebnih stimulansa. Koncept edukativne igre izmislili su stručnjaci za marketing:
igranje je edukativno po sebi. Igrajući se, dete će direktno isprobati sve ono što treba da
nauči o životu.

Klaudija Porta je mama troje dece. Autorka, blogerka, instruktorka joge i meditacije i
predavačica po Montesori metodu. Roditeljima njen sajt može biti inspirativan, zbog
pronalaženja brojnih saveta, objašnjenja, predloga. Zbog jednostavnih uputstava kako
da zajedno sa detetom naprave igračku, provedu dan u prirodi, osmisle dan, odgaje
bubu.
O tome govori ova knjiga. O preimućstvima igre i njenom značaju za emotivno-
intelektualni razvoj, razvoj govora, fine motorike, i o načinima na koje možete deci da
osmislite vreme. Ne sve vreme, jer dosada rađa kreativnost, već samo polaznu tačku.
Igra je jedan od oblika komunikacije, izražavanja sopstvenih osećanja, vežbanja
govornih sposobnosti, otkrivanja zadovoljstva u učenju, stvaranja veze između tela i
duha. Uz igru se uče odnosi sa drugima, deljenje stvari, čekanje na red.
Igra je sve ovo, ali i mnogo više. Svakoga ko želi da se podseti razloga zašto je igra
važna, ohrabrujemo da pročita ovu knjigu. Ali, svako ko želi da zajedno sa decom pravi
različite unikatne igračke od vunice, papira, drveta, da zajedno sa detetom odgaji
leptira, da pravi kućice za ptice i hrani ih zimi, da rukuje različitim elementima kao što
su voda, pesak, zemlja, kamenje, komadi drveta neka zgrabi ovu knjigu i povede dete u
prirodu, na nestrutrurirano igranje. Drugim rečima: prirodno i opušteno, bez presije i
prevelikih očekivanja. Igra je sama sebi svrha i uživanje u njoj, uživanje roditelja u
bivanju sa decom.
Nije neophodno da živimo na selu da bismo omogućili našoj deci da razviju

povezanost sa svetom prirode. Dovoljno je redovno ih voditi u park, ohrabrivati ih da
posmatraju savršenost malih stvari, pomoći im da nahrane ptice tokom zime, objasniti
im odakle dolazi ono što im se nalazi u tanjiru. Ne znate odakle da počnete? Ne
poznajete biljke, cveće, ptice? Ne znate kako da održavate baštu? Nema problema. Ovo
je odlična prilika da zajedno sa vašom decom započnete ovu čarobnu avanturu.
Dozvolite detetu da slobodno istražuje svet koji ga okružuje. Obucite ga tako da ne
mora da se brine da li će izgužvati ili isprljati odeću tokom svojih avantura. Pozovite ga
da sluša pesmu ptica, da miriše cveće i bilje.
Dajući deci pozitivan primer, pomažete im da naprave osnove za vedar život.
Biti model koji vredi oponašati ne znači da treba biti savršen; niko nije savršen,
niti je ikad bio, niti je to cilj u životu. Ne znamo uvek odgovore na pitanja koja nam
deca postavljaju i kada se ovo desi, ne treba da se plašimo da kažemo „ne znam". Ne
želimo da budemo nedostižni modeli. Ne treba da se plašimo da deci pokažemo i naša
ograničenja. Važno je da ona shvate da se kroz čitav život uči i da nije bitno znati
mnogo stvari, već imati želju da ih otkrijemo. Kada ne znamo da deci odgovorimo na
neko pitanje, treba da to prihvatimo kao podsticaj da i sami naučimo nešto novo.