Aspergerov sindrom

Aspergerov sindrom je razvojni poremećaj. Reč je o neurološkom stanju koje karakteriše manji ili veći stepen problema sa govorom i komunikacionim veštinama, ponavljani obrasci u ponašanju, pridržavanje stroge rutine, siromašan repertoar ponašanja.

Najraniji i najizraženiji simptom je dečije prosto opsesivno interesovanje za određeni objekat ili temu uz potpuno isključivanje svakog drugog interesovanja. Način na koji vode razgovor je jednostran. Slabo slušaju svog sagovornika, naročito kada pokuša da promeni temu.
Deca obolela od Aspergerovog sindroma hoće, kao da moraju, da saznaju sve što se može saznati o onome što im zaokuplja pažnju. Njihova pažnja je fokusirana samo na to i teme za razgovor će retko skretati u nekom drugom smeru U stanju su da satima razgovaraju i zapitkuju, primera radi, o načinu funkcionisanja računara ili televizora.
Baš na ovakvim mestima, kad ispred sebe imamo dete koje strogo formalizovanim govorom, uz visok nivo znanja, raspravlja o određenoj problematici, vidi se i razlog tome što često deluju poput starmalih ili malih profesora ili naučnika. Govor je atipičan, različit od druge dece. U svoj rečnik često ubacuju pojedine reči koje samo za njih imaju značenje, smišljaju bizarne kovanice i rado ih i često koriste.
Ponekad im se toliko dopadne nešto što čuju od drugih, pa ga usvoje kao poštapalicu koju će nadalje istrajno koristiti kad god je moguće. Veći problemi i od ovih koje imaju u verbalnom izražavanju, javljaju se u neverbalnoj komunikaciji.
Jezik gestova, znakova, mimika za njih su poput stranog jezika. Jako teško ih tumače i otuda glavni problemi u komunikaciji sa vršnjacina i porodicom. Najčešće nisu u stanju da rastumače emocionalno stanje sagovornika, da dožive i da se užive u njegove emocije (da empatišu). Tako se dešava da „bubnu” nešto čemu nikako nije ni vreme ni mesto.
Društveno i emocionalno ponašanje je neprikladno i kao da je socijalno funkcionisanje prava noćna mora za njih. Pokreti tela su slabo koordinisani i izgledaju vrlo trapavo.

Mali Aspergerovci polako bivaju izolovani zbog otežane komunikacije sa vršnjacima, nedostatka veština u ophođenju i zbog uskosti svojih interesovanja. Retko će upaliti pokušaj da se približite drugoj osobi neprikladnim ili ekscentričnim ponašanjem ili izborom samo jedne teme za razgovor – one koja vas zanima. Nespretna motorika dalje se vidi i kroz kašnjenje u razvoju nekih uobičajenih dečijih veština. Kasnije nauče da voze bicikl, da plivaju, da se igraju loptom. Uspevaju da razviju sposobnost govora ranije od autistične dece, ali za nijansu kasnije od prosečne. Hod im je vrlo trapav, nekad spor, nekad skakutav.

Po definiciji, oni koji imaju Aspergerov sindrom poseduju normalan koeficijent inteligencije i veliki broj njih (ne svi) ima i neke vrlo specifične ili izuzetne sposobnosti. Zbog svog visokog nivoa funkcionalnosti, ali i uočljive naivnosti često postaju žrtve zadirkivanja ili nasilja, jer su sa strane posmatrani kao ekscentrici ili čudaci. I dok jezički razvoj spolja deluje normalno, ovakve osobe imaju često deficit u pragmatičnosti govora ili prozodiji (intonaciji i naglasku). Rečnik može biti neobično bogat i poneko dete može zazvučati preozbiljno za svoj uzrast. Interesantno, osobe sa Aspergerovim sindromom mogu biti veliki oratori, istovremeno nalazeći se u problemu kad god jezik treba da upotrebe u socijalnom kontekstu, nekom sasvim opuštenom razgovoru sa osobama koje dugo poznaju.Najraniji i najizraženiji simptom je dečije prosto opsesivno interesovanje za određeni objekat ili temu uz potpuno isključivanje svakog drugog interesovanja. Deluju poput starmalih. Jezik gestova, znakova, mimika za njih su poput stranog jezika. Pokreti tela su slabo koordinisani i izgledaju vrlo trapavo. Značajno češće javlja kod dečaka.

Velikom broju dece je u prošlosti dodeljivana neka pogrešna dijagnoza, najčešće hiperaktivni deficit pažnje (attention-deficit hyperactivity disorder – ADHD). Mnogo je teže dijagnozu postaviti kod odrasle osobe, jer su standardni dijagnostički kriterijumi dizajnirani za dečije doba i zbog toga što se način ispoljavanja Aspergerovog sindroma menja sa godinama. Važno je da se poremećaj pri dijagnostikovanju ne pomeša sa opsesivno – kompulsivnim poremećajem, depresijom, poremećajem neverbalnog učenja, Turetovim sindromom, shizofrenijom ili maničnom depresijom.