Naslovna » Deca sa smetnjama » Saveti roditeljima » Dr Ranko Rajović savetuje

Dr Ranko Rajović savetuje

dr ranko rajović

Kada su časovi nezanimljivi, učenici se dosađuju. Dosada je vrsta stresa. Tako se posredno, tokom vremena, kod dece stvara otpor prema pojedinim predmetima zatim učenju i školi. Kažu da se najviše dosađuju najinteligentnija deca.Spremajte (trenirajte) svoju decu kao da će biti profesionalni sportisti“ !

Savršeni kompjuter

Priča je počinje od pitanja: čemu služi mozak? Mozak je organ za preživljavanje. Ako je mozak organ za preživljavanje znači da je on odgovoran odnosno da upravlja voljnim i nevoljnim radnjama. Kao i svaki kompjuter, a mozak jeste najsavršeniji kompjuter, moramo ga „napuniti“ informacijama, sa što više informacija. Štos je u tom načinu na koji „sipamo“ podatke u taj naš kompjuter.
Ono što nazivamo inteligencijom, nalazi se u korteksu. Korteks je moždana kora, opna, debljine oko 5-6 mm.
Od samog rođenja, mozak deteta iz spoljnog sveta prima razne nadražaje – stimulacije. Boje, kontraste, slike, zvuk, govor,… Svaka od tih stimulacija stvara veze u mozgu. Što je više stimulacija to je više veza. Stimulacije su neophodne jer se tako razvija organ za preživljavanje, tako se snabdeva informacijama koje su neophodne za preživljavanje.
Nauka je dokazala da neuroni koji nisu u upotrebi odumiru.

Učenje je igra
Igrajući se, deca, a i odrasli, mnogo lakše i brže usvajaju nove pojmove. Povezuju ih i ne sluteći da tako uče.
Čak i komplikovane pesmice lakše se pamte tako što svako dete nacrta u slikama kako razume stihove.

Motiv za učenje je igra.
Objektivno, roditelji imaju sve manje vremena da se posvete deci. Kad to znamo preostaje nam domišljatost – lukavstvo. Znamo da deca najradije čine ono za šta im kažemo da ne može, da nije to za njih, da je to samo za mamu i tatu. Na nama je da osmislimo.
Npr. deca vole da idu po ivičnjacima – to je važna igra održavanje ravnoteže. Mrzi nas ili nemamo vremena da izvedemo napolje. Možda možemo da osmislimo poligon u stanu, uz obavenu naznaku da to u stvari nije za njih nego za roditelje. Većina dece će pohrliti da radi baš to. Pa onda igra može i da se malo „iskomplikuje“. Posle nekoliko koraka mora čučanj, posle nekoliko čučnjeva mora okret, posle nekoliko okreta izgovori se par stihova, ili sabiranje, množenje,… I još jedna važna napomena: ne davati im sve te zadatke od jednom, već nivo po nivo.
Mnoga deca stvarno vole da pomognu roditeljima. Iskoristite njihovu prirodnu radoznalost i zainteresovanost.
Vrhunska koncentracija je kada je mozak najviše angažovan. Deca ne čuju da ih zovete, ne vide ništa drugo sem ono što rade, čak se ne odazivaju na poziv na ručak. Ne prekidajte ih, sem ukoliko igraju igrice na računaru .
Kada dete instiktivno nešto radi to je verovatno dobro, a naša uloga je da im obezbedimo okruženje gde su sigurni, da ne mogu da se povrede.

Nemirna deca na času
Deci je mirovanje – sedenje najveći problem. Najprirodnije za decu, čak do uzrasta od 12 godina, je da skaču, da se vrte, da se kreću. Kada ustaju na času, učitelji ih opominju i smatraju da su nemirni na času i da ometaju druge.
Učitelji bi sad već mogli da znaju da deci dopuste ustajanje, čak im daju zadatak kako bi se kretali. Kad zadovolje tu svoju potrebu za kretanjem manje smetaju drugima. Bolje se uči u pokretu.
U Azijskim zemljama, deci je dozvoljeno da piju vodu na času, svako ima flašu vode na stolu.

A ako učenje nije igra?
Kada su časovi nezanimljivi, učenici se dosađuju. Dosada je vrsta stresa. U stanju stresa organizam luči kortikosteroidni hormon kortizol. Kortizol se luči u nadbubrežnim žlezdama i odgovoran je za povećanje krvnog pritiska, nivoa šećera u krvi i oslabljuje imunitet. Stvara se osećaj neprijatnosti i teskobe.
Tako se posredno, tokom vremena, kod dece stvara otpor prema pojedinim predmetima zatim učenju i školi. Kažu da se najviše dosađuju najinteligentnija deca.

„Od najranijeg uzrasta, decu treba upisati na folklor. Tu ima svega: i igre, pesme, i koordinacije pokreta, i akomodacije, i vrtenja u krug, i trčanja… i sve to u ritmu muzike. Dakle nisu nam potrebni tuđi simboli, tuđe igre, i običaji, imamo sve u našem okruženju, samo treba da iskoristimo.“

Ko se seća?
Dobre stare igre: školice, igranje lastiša, preskakanje konopca, klikeri, skupljanje sličica (ali ne da roditelji kupe sve sličice od jednom), šuge, vrtenje hulahopa,…

Da se deca ne zamaraju
Kod nas je običaj da roditelji uslužuju decu. Zakopčavaju dugmad, oblače im čarape, hulahopke, vezuju pertle… iako ona sama već odavno pokazuju interesovanje da se time pozabave. Zašto?
Istina, nekad su za te stvari krive i babe i dede. Udovoljavanjem stvaraju zavisan odnos, to se pogrešno tumači kao ljubav i briga.
Zašto do sada nismo učili decu slovima i čitanju u ranijim uzrastima, kao što to rade Kinezi? Odgovor je uglavnom: da se dete ne zamara, šta će mu sad to, pusti ga, još je mali…
A mnogi rezultati pokazuju da baš u tom uzrastu deca „upijaju“ s neverovatnom lakoćom. Tada razvijaju finu motoriku i razvijaju vijuge rešavajući svoj mali zadatak.

Zašto je sve to važno?
U svetu su odavno shvatili da im od trenutnog stanja u školama i obrazovnog sistema, zavisi ekonomski razvoj za narednih 20 godina. Kako? Deca uzrasta 12-15 godina će za 20 godina postati produktivna (ili neće) i od njih će dalje zavisiti ekonomski razvoj zemlje i drušva.
Tako je nastao, sada već svima poznat, PISA test. Na tom testu utvrđuje se reproduktivno i funkcionalno znanje dece. Funkcionalno znanje omogućava snalaženje u novonastalim situacijama.
Reproduktivno znanje je važno ali samo kao uvod u funkcionalno znanje.
Funkcionalno znanje se razvija onda kada se od dece zahteva da razmišljaju, reproduktivno znanje je ono što nazivamo „učenje napamet“.

Ko su sve bili „proroci“ odnosno zagovornici drugačijeg načina obrazovanja dece?
Šta im je zajedničko? Uglavnom su to obrazovani, ljudi iz naroda, koji su dokazali uspešnost i ostvarivost svojih zapaženja i metoda. Uglavnom su to ljudi čiji rad najčešće grubo osporavan, ili hvaljen od nekolicine. A rezultati njihovog rada su bili nedvosmisleni.

Marija Montesori (1870-1952, italijanska lekarka, obrazovni radnik i pedagog, filozof i filantrop) dokazala je svoj metod rada na deci koja su bila otpisana u društvu kao zaostala u razvoju. Osmoro njenih učenika su se prijavili na državni ispit čitanja i pisanja. Ta „nazadna“ deca ne samo što su položila testove već su njihovi rezultati bili iznad proseka… Mi danas poznajemo njene metode pod nazivom Obrazovni sistem „Montesori“.
Marva Kolins (1936., učiteljica iz Amerike) Istakla se u radu sa decom, afro-amerikancima, koja su u društvu bila obeležena kao deca sa „teškoćama u učenju“.
Laslo Polgar (1946., mađarski psiholog) Otac i trener sestara Polgar. Žuža, Sofija i Judit Polgar su svetske šampionke u šahu.

A kod nas:
Ranko Rajović (1964., naš lekar, internista, osnivač Mense Jugoslavije, danas Srbije.) Član Borda direktora svetske Mense i predsednik Komiteta setske Mense za darovitu decu. Osnivač NTC sistema učenja (Nikola Tesla Centar).
Sa njim, rame uz rame Uroš Petrović (1967., naš književnik, pisac naučne fantastike i zagonetnih priča) od 2008 do 2013 predsednik Mense Srbija. Koautor programa „NTC Sistem učenja“. Podstiče razvoj funkcionalnog znanja i kreativnog načina razmišljanja.
_______________________________
Kratka istorija sistema NTC
NTC sistem učenja je specijalizovan program namenjen kako roditeljima, vaspitačima, nastavnicima tako i deci predškolskog i školskog uzrasta.
Ovaj program je rezultat dugogodišnjih istraživanja u oblasti razvoja kreativnog učenja i razmišljanja u kome su učestvovali kako naši tako i međunarodni tim stručnjaka. Neurofiziolozi, pedagozi, psiholozi, pedijatri i defektolozi iz Srbije, Italije, Češke, Singapura i SAD.
Program se primenjuje u 14 država Evrope uz podršku Ministarstva obrazovanja (Srbija, Slovenija, Češka i Crna Gora), UNICEFa (Bosna i Hercegovina) i obrazovnih institucija (Hrvatska, Norveška, Italija, Rumunija…).

Nema komentara.

Scroll To Top