Sveti Nektarije Eginski

Sveti Nektarije Eginski

Na dve godine pre svoga upokojenja još jedno strašno poniženje pretrpe ovaj smireni i sveti Starac Eginski, i to od istražnog sudije Pirejskog Grigorija T. Povod za to bila je jedna manastirska iskušenica. Njenu majku, koja beše napustila i ćerku i muža, živeći bludno, uze đavo pod svoje i ona optuži, kod Arhiepiskopa i kod rečenog sudije, Preosvećenog Nektarija i njegov manastir da su joj oni zaveli ćerku. I dok je sudija, poverovavši lažima ove nesrećne žene, vršio istragu u društvu dva policajca, ponižavajući i optužujući Svetoga najstrašnijim optužbama, dotle je Sveti trpeljivo ćutao, kao Gospod Hristos pred Pilatom, jedino dižući prst i oči prema nebu i ni reči ne izgovarajući. Izbezumljeni sudija podvrže dotičnu devojku čak lekarskom pregledu, ali bi posramljen. Jer iskušenica se nađe potpuno nevina, iako beše odrasla u nesrećnoj porodici i napuštena od majke. Posle pak nekoliko meseci dođe žena ovog sudije i moljaše kroz plač Svetoga da oprosti njenom mužu i da se pomoli za njega Bogu. Naime, ovaj se sudija iznenada razbole od gangrene, i lekari su bili nemoćni da utvrde razlog bolesti njegove i da mu pomognu. Nezlobivi Arhijerej Hristov, umesto osvetoljubivosti za strašno poniženje, zažele čak da pođe do dotičnog i da ga poseti u bolnicu, ali ga u tome spreči sopstvena bolest. On se moljaše za sudiju da mu Gospod oprosti i pomiluje ga. No posle pet dana, sudija umre u bolnici, oko ponoći, u strašnim mukama.

Tako se podvizavao ovaj blaženi muž i strpljivo podnosio sva iskušenja i ljudsku zlobu. U starosti njegovoj, duhovnim stradanjima njegovim biše pridodata i telesna. Obolevši od prostate, skoro godinu i po dana je trpeo bolove ne govoreći nikome o svojoj bolesti. Tako bolestan, zažele da se pokloni čudotvornoj ikoni Majke Božje koja se nalazila u manastiru Hrisoleondise, udaljenom od njegovog manastira Svete Trojice na sat hoda. Sa njim pođu (sredinom avgusta 1920. g.) i tri sestre monahinje. Pošto zbog bolova nije mogao da ide peške, Sveti uzjaha na mazgu i tako stiže u manastir. Tu ostade petnaest dana, moleći se i klečeći pred svetom ikonom Bogomatere, prema kojoj je gajio još od ranije osobito poštovanje. Na povratku iz manastira, stigavši na jedno mesto, gde ima kamen u kome je uklesan znak Časnoga Krsta, skide se sa mazge, pa poče da se moli sa uzdignutim rukama, i beše kao van sebe. Videvši to monahinja Nektarija (koja je i danas još živa), pomisli da mu se nije nešto desilo, pa ga prodrma rukom. On joj reče: “Prekinu me u molitvi”. Oči su mu bile prepune suza, kao i kad je napuštao manastir celivajući poslednji put ikonu. Ubrisa suze pa okrenuvši se prema horizontu, reče: “Hoću da poslednji put blagoslovim manastirčić moj i sve hrišćane na ostrvu, jer za kratko vreme putujem”. Nektarija (onda se još zvala Agapija), iznenađena njegovim rečima i ponašanjem, upita: “Kuda?” – “Na nebo”, odgovori Svetitelj.

Saznavši sestre u manastiru za njegovu bolest, moljahu ga da pođe u bolnicu. On odbijaše jedno vreme, ali na njihove uporne molbe na kraju popusti, i bi prebačen u Atinu (u bolnicu “Areteion”). Tu na bolesničkoj postelji provede poslednja dva meseca svoga mukotrpnoga i svetoga života, i onda počinu od trudova svojih. Sveti Nektarije se upokoji u Gospodu uoči devetog novembra 1920. godine, u sedamdeset četvrtoj godini svog zemaljskog života i stranstvovanja.

Još dok je Sveti bolovao, jedna od sestara monahinja nađe se u snu na nekom divnom mestu, na kome beše novosazidan kameni dvorac, koji nekakav mladić pregledaše da nema kakav nedostatak. Kad vide da je dvorac u svemu savršen, zaključa ga. Sestra ga tada upita diveći se: čiji je to dvorac? – Mladić joj odgovori: “Nektarijev”. – Ona ga ponovo zapita: “Otkud njemu takav dvorac kad je on ubogi siromah?” – I opet ču odgovor: “Nekgarijev je”. To Bog pripremi na nebu obitalište ovom novojavljenom svetioniku Crkve Svoje, na zemlji poniženom i ubogom, a pred Bogom uzvišenom i proslavljenom.

Svete mošti Svetog oca Nektarija biše prenesene prvo u bolničku kapelu a potom u Pirejsku luku kod hrama Svete Trojice, gde se uskoro okupi mnoštvo naroda, kome je on nekad blagovestio radost Vaskrslog Hrista i Njegovu nauku. Na njegovom mirnom i spokojnom licu mnogi primetiše nešto neobično: kao da se znojilo nekim miomirnim znojem od koga je bila mokra i kosa i brada, i taj miris se širio oko sanduka. Njegovo verno duhovno čedo Kosta Sakopulos, kome je Sveti bio i otac i majka, brisao je pamukom ovaj miomirni znoj, zadivljen onim što se zbiva i pogružen u tugu za svojim duhovnim roditeljem. Neki od tu prisutnih uzimahu od njega gučice toga pamuka, pobožno se mažući time po licu i zadržavajući to radi blagoslova.

Sveto telo ovog čoveka Božjeg bi odatle ukrcano na lađicu i plovljaše plavim i kao njegova duša čistim vodama morskim prema ostrvu Egini. Sav narod sa sveštenstvom i monaštvom ostrva beše mu izašao u sretanje. Uz tužnu zvonjavu svih ostrvskih zvona, uz prisustvo pomesnih vlasti, sveštenstva i monaštva, bogoslova Rizarijeve Bogoslovije obučenih u mantije, i mnoštva naroda, zemni miomirisni ostaci Sv. Nektarija biše na rukama preneseni od mora do manastira, oko dva sata hoda. Djeve monahinje, učenice njegove, sa prepodobnom i slepom Ksenijom na čelu, i sav narod, oplakivali su odlazak Svetoga sa zemlje. Posle izvršenog opela u manastiru, uz prisustvo mnoštva klira i naroda, mošti Svetoga biše sahranjene u crkvenom dvorištu s južne strane, tri dana posle prispeća u manastir.

Sveti Nektarije Eginski

Pored svetog mira, koje se širilo od moštiju usnulog Jerarha Hristovog sve do momenta njegovog pogreba, dešavahu se i druga čudna znamenja oko Svetiteljevih moštiju. Tako, na dan njegovog blaženog usnuća, desi se da muž neke pobožne žene celiva ruku Svetoga prilikom prenosa njegovog tela na Eginu, i zadivljen, oseti neku čudnu toplinu od nje. To toliko podejstvova na njega da od nepobožnog i, bezmalo, bezvernika, postade veoma pobožan. Njegova žena, videvši tu naglu promenu kod muža, zažali što se i ona ne udostoji da celiva mošti Sv. Nektarija. I gle, sledeće noći javi joj se Svetitelj u snu. Ona se nađe kao u nekom hramu; na svetim dverima stajao je Sv. Nektarije, služeći službu, obavijen nebeskom svetlošću, dok prisutni narod vikaše: “Nektarije se posvetio”. Tada se ona sa svojim detetom probi kroz narod, primi blagoslov od Svetoga i radujući se vrati se domu svome. Kad je dotična žena, posle izvesnog vremena posetila manastir, vide tamo jednu sliku koja je bila potpuno istovetna sa likom koji joj se javio u snu. To je bila slika Sv. Nektarija, koga ona nije poznavala za života.

Šest meseci posle pogreba, povodom jedne nadgrobne ploče koju pokloni Bogoslovija za grob Svetiteljev, javi se potreba da se grob popravi, da bi mogla da se postavi ploča na njega. Pri tom je trebalo pomeriti i sanduk sa telom. Međutim, igumanija se bojala da to radi, plašeći se od smrada koji se javlja zbog raspadanja tela. Dok su nju tako mučile pomisli, koje nikom ne saopštavaše, jedne noći javi se Svetitelj jednoj od sestara u snu i reče joj: “Šta radiš, čedo?” – “Dobro sam, Vašim molitvama, Oče”, odgovori ona. “Sagni se da te prekrstim”, reče joj on po svom običaju dok je bio živ. Ona se saže, a on joj opet reče: “Pomiriši me da vidiš da li zaudaram”. Ona odgovori da ne zaudara. On joj tada reče otvorenije: “Smrdim li?” – Ona odgovori: “Ko kaže da smrdite, Preosvećeni? Kako je moguće da smrdite?” – Svetitelj će na to: “To kaže igumanija”. “Koja igumanija?” upita sestra. “Igumanija Ksenija” ponovi Svetitelj, pa dodade: “Pogledaj me, čedo, da li mi što nedostaje?” – i pokaza joj leđa, ruke, noge. “Zar nisam celokupan?” – “Jeste”, odgovori monahinja puna straha i trepeta.

Ovo svoje viđenje monahinja odmah saopšti igumaniji. Ona zadivljena, reši se na privremeno pomeranje časnih moštiju iz groba, dok se ne postavi nadgrobna ploča. Kada zatim čika Mico, zidar, izvadi sanduk i postavi ga na puteljak pored bora, pod kojim je Svetitelj bio sahranjen, svi prisutni iznenađeni videše da je telo njegovo potpuno nedirnuto. Sveti Otac je izgledao kao da spava, a iz njegovog tela se širio neopisivi miris. Skrštene ruke behu žute i čiste kao vosak. Tada telo Svetoga prenesu u njegovu sobu, gde je ostalo dva dana i dve noći, sve dok grob nije bio pripremljen i ono ponovo spušteno u njega.

Grob Svetoga bi otvoren ponovo posle tri godine. Njegovo sveto telo beše u istom stanju, kao da blaženo spava, a neopisivi miris i ovog puta ispuni svo manastirsko dvorište. Tako celo i nedirnuto telo njegovo ostalo je više od dvadeset godina i dva puta preoblačeno, na radost vernih a na divljenje i nedoumicu nevernih i malovernih.

Sveti Nektarije Eginski

Čuvajući dvadeset godina neraspadnuto i puno miomira telo Svetoga, Bog kao da je hteo da njime posrami sve one koji su Svetoga klevetali za života, pokazavši time svima da je ono bilo sasud Duha Svetoga a ne sasud greha. Posle toga, ono se raspade i vrati majci zemlji, da i time izvrši zapovest Gospodnju, ali ne prestade i da čudotvori preko svojih svetih ostataka. Konačni pak prenos preostalih moštiju Sv. Nektarija u njemu posvećeni hram, sazidan uz hram Sv. Trojice, bi izvršen drugog septembra 1953. godine, uz prisustvo mitropolita Idre i Egine Prokopija i mitropolita Ilijskog Antonija i mnoštva vernog naroda.

Čudotvorno dejstvo Svetitelja Eginskog Nektarija osećalo se od prvoga dana njegovog usnuća, i na Egini i van nje, tako da se slava imena njegovog širila iz dana u dan među pobožnim narodom i rasla je narodna ljubav prema njemu. Posvedočen vrlinskim životom i čudesima, pokazavši se novi mirotočac i iscelitelj neisceljivih bolesti, pod vulkanskom navalom narodne pobožnosti i poštovanja, Sv. Nektarije bi i zvanično pribrojan saboru Svetih 20. aprila 1961. godine, odlukom Carigradskog patrijarha Atinagore i Sv. Sinoda Velike Hristove Crkve.

I zaista, veliko je to čudo da u ovom našem veku neverja i maloverja, postane povod tolikih duhovnih zbivanja i kretanja ovaj od mnogih prezreni i do same smrti ponižavani Arhijerej i Svetitelj Hristov Nektarije. Ma gde ga verni prizivali i prizivaju u molitvama sa verom, stizao je on i stiže uvek. Jer i đavoimane leči, i raslabljene duhovno i telesno učvršćuje, i hrome uspravlja i isceljuje, i one na moru u buri spasava. Za veoma kratko vreme, njegovo sveto ime postade svuda ioznato: i na kopnu, i na moru, i na ostrvima; u Evropi i Americi i Africi; svuda gde ima pravoslavnih duša osetilo se njegovo blagodatno prisustvo.

Oko njegovog manastira Presvete Trojice i njegovih svetih moštiju stalno se sabira mnoštvo naroda, i to ne samo iz Grčke, nego, pogotovo u zadnje vreme, i iz svih pravoslavnih zemalja. Nikli su svuda mnogi hramovi posvećeni njemu: na kopnu i na ostrvima, u Africi i u Americi. Čuven je po mnogim čudesima hram posvećen Sv. Nektariju na ostrvu Kritu u mestu zvanom Hanija, gde se nalazi i jedan delić njegovih svetih moštiju. Pored Službi napisanih u njegovu čast, o Sv. Nektariju su napisane i mnoge knjige, koje izlažu njegov život i brojna čudesa i isceljenja učinjena silom njegovog blagodatnog zastupništva pred Bogom. Napisane su mnoge knjige i pišu se neprestano i na srcima vernih i na hartiji. Mnogi svedoče o njegovom blagodatnom javljanju u najudaljenijim krajevima sveta.

Sveti Nektarije Eginski

Molitva Svetom Nektariju Eginskom…>>