RoditeljSrbija.com Roditeljski portal, trudnoća, porođaj, mama, beba, porodica, deca, ishrana, vrtići, škole, fakulteti, zdravlje, dešavanja
Otac Amfilohije (Makris) sa Patmosa svedočio je pred mnogima da je, po usnuću Svetog Nektarija i blagodatnom proslavljenju njegovih svetih moštiju, on sam dobio od svetih moštiju Svetiteljevih čudesno isceljenje. Naime, njemu se bio zarazio prst na desnoj nozi i trebao je biti hitno odsečen, ali su se lekari ustručavali da ga operišu jer je o. Amfilohije imao tada i šećernu bolest, pa je rana mogla ostati nezaceljena. Tada je bolesnik zamolio da mu donesu deo moštiju Svetog Nektarija, i kada mu je molba bila uslišena i deo svetih moštiju donet, on se te noći iskreno pomoli Svetitelju kao prijatelju Božjem i svojem (jer je sa njim zajedno živeo jedno vreme u keliji i služio ga) i Svetitelj milostivo usliši njegovu molbu i blagodaću Svetoga Duha isceli mu prst na nozi već te iste noći, tako da ujutru operacija nije više bila ni potrebna.[9]
Sveti Nektarije je često posećivao i egzarhiju Svetog Groba Gospodnjeg u Atini. Jednog dana reče on tadašnjem parohu u egzarhiji: “Kad čovek shvati cilj svoga života, i da je on čedo Oca Nebeskog, to jest Najuzvišenijeg Dobra, tada sa prezirom gleda na dobra ovoga sveta. Da, vrlinski čovek trpi iskušenja i poniženja, ali se u dubini srca svoga raduje, jer mu je savest mirna. Svet mrzi i prezire ljude vrline, ali im i zavidi, jer biva ono što su govorili i naši pretci: “vrlini se i neprijatelj divi”. Ovim rečima kao da je Svetitelj opisivao i svoj životni put. Jer je upravo i on nepravedno stradao i trpeo, ali mu je savest uvek bila mirna, i zato su mu se i drugi divili.
U leto 1898. godine posetio je Svetitelj Goru Atonsku. Njegova bezazlenost, smirenje i duboka pobožnost učiniše izuzetan utisak na svetogorske podvižnike. Istina, i do Svete Gore su bila stigla protivrečna mišljenja o Pentapoljskom prognaniku, jer smrad zle reči i klevete daleko stiže, pa je zato i ovde bilo onih koji su sa sumnjom gledali na Svetitelja. Ali su ga prepoznali oni kojima je Bog otvorio oči za svetlost i pravdu i svetost. Ova poseta i duhovni razgovori sa Svetogorcima, pomogoše i Svetome da još bolje i dublje shvati monaški život i zavoli pustinjačko tihovanje, za koje mnoga u to vreme, zatrovani nezdravim duhom ovoga sveta, govorahu da je nepotrebno.
U to vreme se upokoji Aleksandrijski patrijarh Sofronije i mnogi smatrahu da će za njegovog naslednika biti izabran Nektarije Pentapoljski, kao muž izuzetnih vrlina i obrazovanja, sa kojim ni jedan među aleksandrijskim jerarsima onog vremena nije mogao da se takmiči. No Bogu bi ugodno da bude izabran Fotije, i da poniženje Svetoga ne prestane, kako bi kroz krst i trpljenje, umesto da bude privremeni ukras Aleksandrijskog trona, postao večiti njegov ukras i duhovni otac i patrijarh cele Hristove Crkve, kao i iscelitelj svih poniženih i uvređenih. Smatrajući da je došao čas njegovog opravdanja i sređivanja njegovog nenormalnog kanonskog položaja kao arhijereja, Sveti se obrati u vezi toga novom patrijarhu pismom punim smirenja (1902. g.), ali na njega ne dobi nikakvog odgovora! Posle jedanaest meseci on se povodom toga obraća za savet Carigradskom patrijarhu Jeremiji III, izražavajući pred njim čuđenje povodom svoga slučaja, jedinstvenog, kako s pravom kaže, u crkvenim analima: da može postojati Arhijerej razrešen dužnosti, bez ikakvog suda i presude, koji ni jednoj Crkvi ne pripada!
