MOTIVACIONA PRICA O PRIJATELJSTVU ZA DECU

Priče pomažu deci omogućavajući im da formiraju sopstvena tumačenja onoga što priče znače. Priča je dragocen, jednostavan alat koji pomaže deci da razumeju informacije i nauče kako da reše dileme I probleme.  Priče daju resurse i sigurnost deci da tumače situacije u životu. Oni mogu povezati hipotetičke ili izmišljene situacije sa stvarnošću. Priče mogu pomoći deci da reše dileme sa stvarnim životom, predstavljaju veliku pomoć u razvoju mladih umova. Naša percepcija realnosti je pod velikim uticajem metafora koje su u nama, koje živimo i u koje verujemo. Evo primera price o nesavršenom prijateljstvu, koja pomaže deci  da sagledaju da nisu svi savršeni i da postoje osobine koje se ne sviđaju onom drugom I da je prijateljstvo je jače od toga.

“Majmun i zec su bili dobri prijatelji. Voleli su da razgovaraju i njihovo prijateljstvo je bilo bez mane, osim dva manja problema. Majmun je bio veoma zabavan i znao je mnogo dobrih priča. Sedeo je visoko na drvetu, odakle se pružao pogled po čitavoj šumi. Znao šta se nadaleko dešava i prepričavao je zecu ono šta je video, raznorazne priče i šumske događaje. Ali, imao je jednu ružnu naviku. Češkao se neprestano dok je pričao. Češkao se po glavi… češkao se po stomaku… češkao se poleđima… čak se češkao i po tabanima. Sve vreme dok je pričao, majmun se češkao. Sve to češkanje strašno je nerviralo zeca. Zec je trčao svuda po šumi. Znao je šta se događa u svakoj rupi, u svakom žbunu, u svakoj jazbini. Uvek je bio zadovoljan i srećan kada je mogao da podeli šumske novosti sa svojim najboljim drugom majmunom. Poput majmuna i zec je pričao zanimljive priče. Ali, kao i majmun, i zec je imao jednu ružnu naviku. Dok je pričao, neprekidno se trzao, vrteo, skakutao, mrdao ušima, okretao glavu prvo… levo, a onda…, desno, a na kraju bi njuškao vazduh … Jednostavno, nije bio u stanju da sedi mirno.. Majmun je imao problem da gleda zeca dok mu priča. Dobio bi vrtoglavicu  i postojala je opasnost da padne sa drveta.  Konačno, jednoga dana, majmun je rekao:

„Molim te, prestani!!“„Šta da prestanem?“ upitao je zec. „Prestani sa svim tim meškoljenjem, gledanjem unaokolo i njuškanjem”, odgovorio je majmun. „Tvoje ružne navike me čine nervoznim i hvata me vrtoglavica dok te gledam.“ „Hahaha… ja tebe pravim nervoznim!” povikao je zec. „Pa ti nisi u stanju ni reč da progovoriš, a da se ne počešeš! Pogledaj se. Ti, takođe, imaš ružnu naviku. Evo, i ovog trenutka se češeš. Češeš se po glavi, po stomaku, po leđima, čak se češeš i po tabanima. Nisi u stanju ni sekund da sediš mirno!“„Ja mogu mirno da sedim… kada god hoću!” ljutito je izjavio majmun. „Takođe, mogu i ja… kada god hoću“, ljutito je uzvratio zec. Onda je majmun izazvao zeca da se takmiče. „Ceo dan ću da provedem bez češanja, ako i ti budeš u stanju da se ceo dan ne meškoljiš i njuškaš. Obojica ćemo prekinuti sa svojim ružnim navikama, baš danas.“

Onda su seli i zagledali se jedan u drugog. Majmun je mirno sedeo. Nije se češao. Zec je mirno sedeo. Nije se meškoljio i njuškao. Obe životinje su bile nepomične. Majmun je postao nervozan. Vrteo je prstima. Želeo je da se počeše po glavi. Uh, kako je samo želeo. Svrbeo ga je stomak, svrbela su ga leđa, svrbeli su ga tabani. Celo telo ga je svrbelo. Ali, nije se pomerio.  I zec je bio poput kipa. Želeo je da mrdne nosom i pronjuši vazduh, možda je mirisao na opasnost. Želeo je da pogleda naokolo, možda je neka divlja životinja krenula u lov. Želeo je, ali nije. Nije mrdnuo nosom. Nije okrenuo glavu. Nije se ni mrdnuo. Konačno, zec je progovorio: „Majmune, imam ideju. Dok sedimo mirno i oslobađamo se svojih ružnih navika, hajde da pričamo priče. Tako će vreme brže proći i biće zanimljivije.” „Odlična ideja!“ složio se majmun. „Ti prvi počni.“

Zec je počeo priču: „Pre neki dan, kada smo se dogovorili da se vidimo, trčao sam kroz visoku travu prema obali reke. Odjednom, učinilo mi se da sam u vazduhu nanjušio lava. Ukočio sam se. Prvo sam pogledao nalevo. Zatim sam pogledao nadesno. Pronjuškao sam malo… i osetio sam da sam pogrešio. Nije bilo lava u blizini. Za svaki slučaj sam osluškivao. Ali, kao što sam i mislio, od lava ni traga. Nastavio sam da trčim i stigao na vreme na naš dogovoreni sastanak.“ Majmun je primetio kako je zec iskoristio priču da se mrda, njuška, vrti. Odlučio je da i on ispriča svoju priču.

Započeo je: „Juče, na putu prema obali reke ugledao sam neke ljude. Oni su mislili da sam došao da kradem povrće sa njihovih njiva. Počeli su da me gađaju kamenjem. Jedan me je ovde pogodio.” Kada je majmun pokazao mesto gde ga je kamen pogodio, iskoristio je da se tu počeše. „Drugi me je pogodio ovde, pa ovde, pa ovde…“ Gde god se majmun dotakao, na brzinu se češnuo. Kada se dobro iščešao, majmun je završio priču. „Pošto sam se uverio da nisam povređen, krenuo sam pravo da se sa tobom sastanem.“

Zec je prasnuo u smeh. Majmun mu se pridružio. Obojica su se slatko ismejali. Majmun je shvatio šta radi zec, zec je shvatio šta radi majmun.

„Izgubio si!“ rekao je zec. „Češao si se po svom telu, dok si pričao priču.“„A ti si se meškoljio, mrdao, njuškao, dok si pričao priču“, rekao je majmun. „Pretpostavljam da niko nije pobedio. Nas dvojica nismo u stanju da budemo mirni ceo dan”, zaključio je zec. „Mrdanje, njuškanje, meškoljenje je ono što mi zečevi radimo.” „Češkanje je ono što mi majmuni radimo“, dodao je majmun. „I ako želimo da ostanemo prijatelji, treba da se naviknemo da nismo savršeni. Svako od nas ima i neke osobine koje se ne sviđaju onom drugom.” „Da, ali naše prijateljstvo je jače od toga. Ja se više neću ljutiti kada se ti češeš, a ti se nemoj ljutiti kada se ja meškoljim.”

Tako su i uradili. Zato je njihovo prijateljstvo trajalo veoma, veoma dugo

Silvija Markovic
NPL Trener

Još sličnih tekstova pročitajte OVDE