Pinokio

“Zapamti, Pinokio, ako budeš hrabar, iskren i nesebičan, jednog dana ćeš postati pravi dečak.”

Jednom davno živeo je jedan stari majstor koji je od drveta mogao da napravi šta poželi, ali nije imao porodicu. Živeo je sam. Stari stolar Đepeto (Geppetto) jednom je poželeo da ima svoje dete i napravi od drveta drvenog lutka i nazva ga Pinokio (Pinocchio). Pogleda Đepeto Pinokija, obuze ga tuga jer nije imao dece, a ovaj lutak je bio kao dete koje bi on želeo. Gleda u lutku i kaže: “O, Pinokio, kad bi barem bio pravi dečak…”

Sa tom mišlju i tugom ode na spavanje. Slušala taj vapaj dobra vila, i dođe kod Đepeta tokom noći, te mu ovako reče: “Dobri moj Đepeto, mnoge si ti ljude učinio sretnima, a sada ću ja učiniti sretnim tebe…” Osmehnu se vila i svojim čarobnim štapićem nežno dotakne lutka: “Probudi se, Pinokio, dajem ti dar života!” I, gle, Pinokio istog trena skoči na noge. Skako je igrao i bio veseo, ali je mnogo toga još trebao da nauči. Pre nego što je ponovo nestala, vila mu reče: “Zapamti, Pinokio, ako budeš hrabar, iskren i nesebičan, jednog dana ćeš postati pravi dečak.”

Idućega dana Đepeto se neverovatno obradovao. Ima svog sina. Svoje dete. I kao što svi roditelji svoju decu šalju u školu, pun ponosa, posla svoga malog drvenog dečaka u školu. “U školi će ti trebati knjige, izvoli novac da kupiš knjige i onda možeš da ideš pravo u školu.”, reče mu, pa doda: “I ne skreći nigde s puta…”

Međutim, Pinokio je krenuo, ali u školu stigao nije. Umesto da ode u knjižaru video je cirkusku šatru, a ona šarena i iz nje se čula graja i smeh. Radoznao Pinokio je želeo da uđe ali je morao da kupi kartu. Kartu je kupio od dela para koji mu je Đepeto dao za knjige. U cirkusu se obradovao kada je video da tamo ima još drvenih lutaka.

Tamo ga pokvareni lutak Zloćo nagovorio da ostane sa njim u tom cirkusu, jer će ga učiniti slavnim. O, kako li je samo Pinokio bio sretan dok je celu noć plesao sa svojim prijateljima. Ali da, kratko je ta sreća trajala, jer ga već malo zatim Zloćo zaključa u kavez kako ne bi mogao pobjeći. Jer sve ostale lutke su bile obične lutke koje su se pokretale uz pomoć ljudi a Pinokio nije. Pinokio se kretao sam. Tako da i nije bilo društva kako je želeo Pinokio.

Pobegao je Pinokio iz cirkusa i krenuo da kupi knjige kao što mu je rekao otac, ali sada nije imao dovoljno para. Razmišljao je gde da nađe novac i dok ga je prebrojavao, dva razbojnika su ga videla kako ima novca kod sebe. Rešili su da ga prevare. Rekli su mu da znaju gde je mesto na kome ako posle ponoći zasadi novac. Iz gde stavi novac izrašće drvo koje će na granama imati još više para. Pinokio je poverovao i krenuo sa njima da mu pokažu gde je to mesto. Ali čim su bili u mraku gde nije bilo nikog drugog oni su ga vezali i ukrali mu novac i pobegli.

U tom se trenutku se pojavila plava vila i upita Pinokija zašto nije otišao u školu. A Pinokio poče lagati kako je bio u školu, kako je izgubio pare… Kako bi kakvu laž dodao, nos bi mu bio sve veći i veći… Kad je, ipak, napokon rekao istinu, vila ga je oslobodila i dala ponovo novac, ali ga je pri tom ovako upozorila: “Zapamti, Pinokio, zadnji put ti pomažem. Ako ne želiš biti dobar, ostat ćeš zauvek od drveta!”

Čvrsto odlučivši da bude poslušan svom ocu, Pinokio sutradan krene u školu. Vila ga posla u školu i reče mu da posle škole ide pravo kući jer se njegov otac sigurno brine gde je. Ali da, na putu sretne kočiju punu razdraganih dečaka, koji su se dobro zabavljali, a kočijaš ga sa širokim osmiehom pozove da pođe s njima na Ostrvo Sreće. Malo ko bi takvom pozivu mogao odoleti.

Na Otoku Sreće sa ostalim dečacima su se ceo dan igrali…>>