Gimnastika-Pobednik
Innternational Health
Mona-Rana_Rezervacija
Naslovna » Deca sa smetnjama » Saveti roditeljima » Kako se izboriti sa dečijim gnevom i agresijom

Kako se izboriti sa dečijim gnevom i agresijom

 

Postupanje prema dečijem gnevu je možda najteži deo roditeljstva i vaspitačkog posla. Mnogi roditelji i vaspitači na dečiji gnev reaguju na pogrešan i destruktivan način.

Agresivnost  je deo ljudske prirode i u većoj ili manjoj meri posedujemo je svi. Sama reč potiče od latinske reči agredior, što ima više značenja, a prvenstveno znači: koraknuti ka, zakoračiti; bliže prići, ali i: iznenada napasti, nasrnuti.

Činjenica je da kod većine ljudi vrlo česta upotreba reči agresija izaziva gotovo automatski negativnu asocijaciju. Posle niza obimnih istraživanja etologa, došlo se do stanovišta da je agresija nagonske prirode, da se može zapaziti i kod životinja i kod dece. Cilj agresivnog nagona bio bi opstanak individue, a u određenim oblicima održavanje vrste.

Agresivnost je biopsihološki motiv koji je tu da svakoj jedinki omogući odbranu od pretnje i zadovoljenje potreba. U tom smislu, agresivnost je sastavni deo mehanizama koji obezbeđuju preživljavanje.  Možda je najbolje ne pridavati nikakvu moralnu vrednost agresiji, ne proglašavati je a propo dobrom ili rđavom, već je, najpre, prihvatiti kao nesumnjiv izvor energije u čoveku. To znači da je ona u osnovi neutralna snaga koja goni na aktivnost i u manifestovanje. “Detetu, koje je sprečeno da se ponaša ekspanzivno, u isto vreme je onemogućeno da testira realnost i da iskusi zakonitosti ove realnosti”.

Postupanje prema dečijem gnevu je možda najteži deo roditeljstva i vaspitačkog posla. Mnogi roditelji i vaspitači na dečiji gnev reaguju na pogrešan i destruktivan način.

Kada dete postane ljuto, ono je prilično ograničeno u načinu ispoljavanja svog gneva. Ima samo dva izbora. Da ispolji gnev ponašanjem ili rečima. Oba načina otežavaju pravilno reagovanje roditeljima i vaspitačima. Oba načina su nepodnošljiva i neprihvatljiva. Šta vaspitač može da uradi?

Kao para iz lonca, i gnev mora nekako da izađe iz deteta. Niko, pa ni malo dete, ne može da potisne gnev i da ga stalno drži u sebi. To bi bila jedna od najštetnijih stvari na koje možemo da prisilimo malo dete. Ako detetu ne dozvolimo da ispolji gnev na neki način, ono mora da ga potiskuje sve dublje i dublje, što može da izazove destruktivne probleme kasnije u životu. Ako je dete kažnjeno zbog ispoljavanja gneva rečima ili ponašanjem, ono nema drugog izbora osim da potiskuje gnev i da ga zatvori u sebe. Kao posledica toga, dete nikada neće biti u stanju da se zrelo nosi sa gnevom. To je zamka kažnjavanja. Kažnjavanje nije način pomoću koga ćemo da naučimo decu kako da se nose sa gnevom.

Suočeni sa dečijim gnevom, roditelji i vaspitači mogu da naprave još jednu grešku, da planu i istresu teret svog gneva na dete. Deca su bespomoćna pred roditeljskim gnevom. Kada roditelj viče na dete, on zatvara sve prirodne načine ispoljavanja gneva, i dete mora da ga potisne, pridodajući mu još i roditeljski gnev. Zbog čega je ovo toliko štetno?

Ako se previše potiskuje, gnev će se ispoljiti u obliku pasivno agresivnog ponašanja. Pasivno agresivno ponašanje je, uglavnom, nesvesno (dete ne zna da se tako ponaša) i usmereno protiv autoriteta. To je nesvesna motivacija deteta da poljulja autoritet (naročito roditelja i vaspitača) radeći suprotne stavari od onih koje se očekuju od njega. Kada pasivno agresivne crte počnu da karakterišu dečije ponašanje, disciplinovanje postaje noćna mora. Pojavljuju se odugovlačenje, traćenje vremena, tvrdoglavost, namerna neefikasnost i zaboravnost, često dete počinje ponovo da piški ili kaki u gaće i sl. Nesvesni cilj takvog ponašanja je da uznemiri roditelje i druge osobe od autoriteta, i tako izazove gnev. Pasivno-agresivni načini ponašanja su indirektni, lukavi i štetni, a njima dete omalovažava sebe. Pošto je ovakvo ponašanje uglavnom nesvesno, dete i ne zna da ga koristi kao odbrambeno ponašanje. Roditelji su sami sebe saterali u ćošak. Što više kažnjavaju ovakva ponašanja, dete će ih sve više upražnjavati. Onda če doći škola, pa će loše ocene biti sredstvo za pasivno agresivno ponašanje i roditelji postaju bespomoćni i očajni. Šta ih tek čeka u pubertetu!? Pasivno agresivno ponašanje je preduslov i za drogiranje, pušenje, neprimereni seks, bežanje iz škole, nedisciplinu u školi… pa čak i za samoubistvo. Prisiljavanje deteta da potisne gnev nije pravi put. Moramo ga naučiti kako da se, na adekvatan način, oslobađa gneva, kako da se nosi sa njim. Da bismo to mogli da naučimo decu, potrebno je da i mi sami umemo da se adekvanto nosimo sa vlastitim gnevom. Osećanje gneva nije samo po sebi ni dobro ni loše. Gnev je normalan, i svako živo biće ga oseća. Problem nije sam gnev, već upravljanje gnevom, i u tome mnogi greše. Potrebno je shvatiti da postoje različiti načini upravljanja gnevom i znati koji je najbolji. Počeli smo od najgoreg načina izlaženja na kraj sa gnevom, a to je pasivno agresivno ponašanje. Roditelji, ako vaše dete ili tinejdžer ispoljava svoj gnev verbalno, čak i ako je neprijatan u tome, to je mnogo bolje od pasivno agresivnog ponašanja. Jedna od najvažnijih lekcija odrastanja i sticanja zrelosti jeste izlaženje na kraj sa gnevom na primeren i zreo način. Deca će nastojati da nezrelo ispoljavaju gnev sve dok in neko ne pokaže drugačije. Ne možemo očekivati od deteta ili tinejdžera da gnev izražavaju automastki na najbolji i najzreliji način. Učenje zrelog savladavanje gneva ide postupno. Naučite dete da konstruktivno izražava ljutnju. Podstičite ga da vam ispriča šta ga je naljutilo, da “izbaci” iz sebe agresiju tako što će vam nešto nacrtati, istrčati se po parku, istući jastuk… Pomozite mu da formira drugarske odnose sa vršnjacima. Objasnite da će deca rado hteti da se sa njim druže, ako i on poštuje pravila neke igre, ako ne viče stalno i ne pokušava svaki sukob da reši pesnicama…Sportske aktivnosti će mu, takođe, pomoći da agresiju transformiše u društveno prihvatljivu i mnogostruko korisnu energiju.

Razvijajte kod deteta pozitivan stav prema drugima, na primer, da deli svoje igračke i uvažava osećanja drugih. “Ne radi drugima ono što ne želiš da neko tebi radi” je jednostavna poruka koju i veoma malo dete brzo može da usvoji. Učeći ga empatiji, pomažete mu da razvija nenasilan model ponašanja.

Ako ne razume vaše zabrane, dete će postati frustrirano i nesigurno u sebe i svoje buduće postupke. Zato, sve ono što mu branite, istovremeno objasnite i zašto to činite. Samo tako, dete će vaše zahteve ispuniti iz poštovanja i poverenja prema vama, a ne zbog straha od vaše kazne.

Roditelji često ne razumeju gnev ili ne znaju šta sa njim. Osećaju da je gnev nekako pogrešan i grešan i da ga disciplinom treba „isterati“ iz deteta kao đavola. To je ozbiljna zabluda, jer je osećanje gneva normalno. Svaki čovek u životu oseti gnev, uključujući i Isusa (koji se razljutio na one koji su zloupotrebili hram). Kada se dete razgnevi, i vi ga udarite ili viknete na njega: „Prekini ili ću da te ošamarim“… šta njemu ostaje da uradi? Samo dve stvari: da nastavi da se ponaša neposlušno i da se „tako“ izražava, ili da vas posluša i prestane da se „tako“ izražava. Ako odabere ovu drugu opciju, gnev neće nestati, on će samo biti potisnut i ostaće nerešen u podsvesti, čekajući da kasnije bude izražen na nekog drugog (gde može) ili putem neprikladnog, pasivno agresivnog ponašanja.

Autor: Dečiji psiholog Jelena Krstić Anđelković

script async src="//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js">

Nema komentara.

Scroll To Top