Igre pretvaranja

Igra je detetov život, igra je način na koji dete razmišlja, radi, proverava. Ona je aktivnost koju dete svaki dan iznova čini, radi, bira i koja je bitna za sva područja njegovog razvoja. Jača i razvija detetove motoričke sposobnosti, potstiče emocionalni razvoj. Igra detetu predstavlja užitak, praćena je zadovoljstvom i radošću, a osim uživanja, u igri dete prerađuje sopstvena iskustva iz porodice onako kako ono to doživljava. Ujedno, takva igra odražava i detetovo razumevanje društvenih uloga. Takođe, važnu ulogu ima i u procesu socijalizacije, u simboličkoj igri dete imitira i uči veštine potrebne za život. Socijalne veštine i razvoj govora tu takođe idu ruku pod ruku. Takva igra razvija dete iznutra, pomaže mu u razumevanju sveta oko njega, dete može proveriti ideju, planirati, doneti odluku, rešiti problem; simbolička igra doprinosi kreativnom razmišljanju, maštovitosti i koncentraciji. Od imitativne do igre uloga, od oponašanja radnji do podele funkcija – to između je proces koji se razvija, ali najviše zavisi i od važnosti odgovarajućeg i poželjnog reagovanja roditelja i vaspitača koji podržava, obogaćuje i razvija dečju igru.
U igri dete oponaša radnje odraslih, na sebi ili drugome, ono oponaša šta mu se dogodilo, češlja se, hrani bebu ili svoju plišanu životinju, briše sto… Sadržaj tih igara pretvaranja je rezultat detetovog iskustva u interakciji s odraslima, ono imitira radnje i ponašanja svojih bližnjih. Upotreba mašte omogućava mu da predmeti poprime neko drugo značenje, komadi papira su novac, mikser je pegla, stolice autobus, vijače udice, klupa čamac, sidro frizbi. Dete npr. zamišlja situaciju kuvanja ručka i spremanja kolača i uživa u toj radnji. Tako imamo u igri dva kuvara koji npr. spremaju pasulj s testeninom za ručak, a za desert čokoladnu tortu; tri mame, od kojih jedna pravi palačinke, a dete joj je pas, druga hrani svoje dete zeku, a posle traži pomoć u pronalaženju bodića za njega, a treća svoju bebu vodi kod doktora jer je boli ruka; jedan doktor razgovara sa samim sobom i isprobava rukavice, pa gleda kutijice s lekovima, stavlja stetoskop, a drugi daje inekciju svom slonu i teši ga da to ne boli i da nije tako strašno, nekoliko policajaca i vojnika koji pitaju ostale šta rade…
Radnje koje dete u igri pretvaranja obavlja su u stvari niz aktivnosti koje se ponavljaju, radnje koje izvodi više dece na različitim objektima, ali, proces se dalje razvija. Briga o detetu, odlazak na posao, odlazak u grad, vožnja autobusom, odlasci kod lekara, u prodavnicu, nekoliko majstora koji alatom stalno nešto popravljaju, kuvanje, čišćenje, peglanje i slične aktivnosti u igranju kuće, imitiranje radnji i preuzimanje uloga različitih ljudi, kulminira sve jasnijim imenovanjem uloga koju je dete preuzelo i pojavljuje se podela funkcija koje inicira dete.
Npr: „Ja i moja žena ćemo da se prošetatamo s kćerkicom” i to dete ( devojčica ) preuzima ulogu tate, a svoju drugaricu s kojom se do tada igrala u porodično centru pita da li će biti mama, kćerkica je još uvijek beba. U drugom slučaju jedna devojčica pita drugu hoće  ona da bide njena mama, ona razmišlja i izražava želju da bi ona radije bila doktorka. Na isti način, malo dalje, vodi se razgovor ko će biti doktor, dvojee dece je htelo tu funkciju, dok starija devojčica objašnjava tom dečaku koji je isto hteo da bude doktor, da će ona sada biti doktorka, a ostalim devojčicama govori da su one mame koje će da dolaze kod doktora, ili u drugom slučaju kada su dve devojčice htele da budu doktorke, pa je mlađa rekla  drugoj neka ona bude prva doktorka, a da će ona njoj pomagati, pa joj je ova odgovorila da ona onda može biti sestra ( s roditeljem ili vaspitačem u toj igri, ta  nova uloga se  malo razradila ). Deca imenuju uloge, slede svoje interese, igra postaje više saradnička. Ili u trećem slučaju, kada je izbila svađa oko doktorskog mantila ( dva dečaka ) što je tražilo intervenciju roditelja ili vaspitača koji je rekao da je to mali Dom zdravlja i da može imati jednog doktora koji upravo sada radi, pa je ono dete koje se duže tu igralo ( koje je već bilo nameravalo obući mantil ) bilo doktor. Prihvatanjem određene uloge, dete simbolizuje radnje koje su tipične toj ulozi, zatim, najvažniji je onaj trenutak kada dete postane sposobno da se  igra i usklađuje svoju ulogu s drugom decom, a takvo poznavanje teme svih saigrača važno je za podizanje visine simboličke igre. Uloga roditelja ili vaspitača je tu značajna. Interes za dečiju igru i praćenje te igre je od velike važnosti. Na početku igre on je najpre koordinator, koji sledeći detetovu ideju za igru i njegov interes ( šta radiš, šta si ti ), bavi se više osiguravanjem uslova za igru ( sredstva koja su potrebna za igru, organizacija prostora ) da bi preuzeo i ulogu saigrača kako bi proširio i obogatio tu igru ( npr. sugeriše nove radnje i uloge radi daljeg razvijanja igre, pomoć deci u povezivanju uloga i radnji )  do posmatrača koji i dalje pomaže i pazi da se ostvari uistinu stvaralačka simbolička igra.Ali , najvažnije od svega je da dete uvek iznova uživa u toj igri i da ostvaruje sebe u njoj vođeno svojom unutrŠnjom motivacijom.