Objava tekstova studenata novinarstva – Seksualno uznemiravanje i Prostitucija u Srbiji

 

Autori:

Dijana Lazić

Jovana Stefanović

 

Pravilnikom protiv seksualnog uznemiravanja na Beogradskom univerzitetu

 

Tema seksualnog uznemiravanja i nasilja nad ženama dospela je u žižu javnosti nakon što su pojedine glumice i javne ličnosti progovorile i priznale da su bile žrtve, da bi nakon toga brojne žene pod haštagom #NisamPrijavila na društvenim mrežama govorile o svojim iskustvima i objašnjavale da su se sa tim suočavale kako u kući, na ulici, na poslu, tako i u obrazovanim ustanovama. Beogradski univerzitet doneo je nedavno Pravilnik o sprečavanju i zaštiti od seksualnog uznemiravanja, ali su mnogi studenti o njemu neinformisani.

Sve više glumica, umetnica i novinarki govore o seksualnom uznemiravanju i pokreću širu društvenu debatu o tom ozbiljnom problemu. Do skoro, problem seksualnog uznemiravanja nije bio prepoznat u društvu i nije postojala svest o važnosti njegovog sprečavanja.

Univerzitet u Beogradu prepoznao je ovaj problem i u julu 2021. godine usvojio Krovni pravilnik o sprečavanju i zaštiti od  seksualnog uznemiravanja. Ovaj pravilnik je pravno obavezujući za sve fakultete pomenutog Univerziteta i ima za cilj otvaranje prostora za prijavu i sankcionisanje nedozvoljenog ponašanja.

Pravilnik između ostalog propisuje da se prijave seksualnog uznemiravanja smatraju hitnim i da se traži poverljivost i zaštita privatnosti od svih uključenih u rešavanje prijave. Studenti i zaposleni sada imaju pravo da pokrenu postupak u roku od šest meseci od dana seksualnog uznemiravanja.

Pored toga, jedna od novina je da svi fakulteti treba da imaju poverenika za ravnopravnost kojem svaka žrtva može da se obrati i da dobije siguran prostor za poverljivu komunikaciju.

„Vi znate da naša univerzitetska zajednica ima sklonost ka nezameranju. To je jedna od boljki našeg visokog obrazovanja i to može da utiče na to da li će neko koristiti ovaj pravilnik ili ne. S druge strane, na ličnom nivou postoje neke stvari koje ne smemo da tolerišemo i dozvolimo da se odigravaju u okviru akademske zajednice“, kaže prof. dr Ivanka Popović, nekadašnja rektorka Beogradskog univerziteta.

 

Pravilnik postoji, ali studenti nisu informisani

Pravilnik je samo prvi korak i pomoć žrtvama da prijave uznemiravanje, a iako u njemu stoji da je obaveza fakulteta da informišu studente i zaposlene o postojanju pravilnika i njihovim pravima, mnogi od njih ne znaju za njegovo postojanje.

Anketa koju smo sproveli, a u kojoj je učestvovalo 50 studenta Beogradskog univerziteta, pokazala je da dve trećine njih nije upoznato sa donošenjem Krovnog pravilnika, kao ni sa postojanjem poverenika za ravnopravnost na njihovim fakultetima.

Neki od ispitanika su podelili i svoja negativna iskustva.

„Profesor redovno pravi neumesne komentare ili šale seksualne prirode. Komentariše studentkinje, njihov način oblačenja, kakve su u krevetu, kako će proći na ispitu ako se budu tako i tako obukle. Kako mogu proći super u životu ako budu lepe za njega i da ga slobodno mogu posetiti u njegovom kabinetu“, navela je studentkinja koja je želela da ostane anonimna.

Sličnoj situaciji, ali na drugom fakultetu, bila je izložena još jedna studentkinja, koja navodi da nije prijavila svoj slučaj jer je smatrala da nema potrebe za tim.

„Profesor mi je prilikom jednog testa prišao i stavio svoju ruku na moju ruku koja je stajala pored papira i uz tepanje manje-više rekao da mogu da ’sredim’ ocenu. Pozvao me je na ’konsultacije’ da mi ’pomogne’ i da se dogovorimo. Užas! Sigurna sam da nisam umislila, jer su i drugovi primetili i reagovali. Nisam prijavila jer ’nemam šta da prijavim’ i ne želim da pravim dramu“, objasnila je ona.

Slične izjave studentkinja, uvek anonimne, često se dele na  Fejsbuku i na drugim društvenim mrežama, ali Krovni pravilnik omogućava da se takve stvari iznesu u javnost.

Bolje sprečiti nego lečiti

Pre nego što je donet Krovni pravilnik na nivou Univerziteta, samo su pojedini fakulteti imali svoje pravilnike, od kojih je prvi Fakultet političkih nauka.

 

Poverenica za ravnopravnost na Fakultetu političkih nauka prof. dr Katarina Lončarević objašnjava da su okidač za donošenje pravilnika 2014. godine bile tri prijave protiv različitih profesora na ovom fakultetu. Do tada nije postojao odgovarajući mehanizam za borbu protiv ovog problema, niti odgovarajuće sankcije za počinioce seksualnog uznemiravanja.

Kako Lončarević kaže, nakon donošenja ovog pravilnika nije bilo zvaničnih prijava, a prema njenim rečima, nedostatak prijava upućuje na to da se većina stvari rešavala neformalno.

„Tu se radi o nejednakim odnosima moći gde profesori i profesorke, pa i drugi zaposleni, mogu da zloupotrebe svoju poziciju moći i autoriteta i da na taj način dalekosežno utiču na budućnost studenata jer se radi o povredi i fizičkog i ličnog dostojanstva i integriteta. A s druge strane, kada nemate nikakav mehanizam onda studenti i studentkinje moraju da vode računa o čitavom nizu stvari o kojima ne bi trebalo da vode računa – da li će položiti ispit, da li će uopšte završiti fakultet, kakav će biti odnos prema njima“, smatra Lončarević.

Bez pravilnika, sankcije ne postoje

Poslednji slučaj seksualnog uznemiravanja na fakultetu koji je dospeo u javnost dogodio se početkom 2021. godine na Fakultetu dramskih umetnosti, vest možete pogledati ovde. Etička komisija ovog fakulteta je ustanovila da su optužbe osnovane i da je povređen Kodeksa profesionalne etike, ali nije bilo sankcija, jer nije bilo pravilnika koji bi ih propisao.

Fakultet dramskih umetnosti pripada Univerzitetu umetnosti, a ne Beogradskom univerzitetu, te nije u obavezi da usvoji Krovni dokument. Prema tome, Fakultet dramskih umetnosti još uvek nema definisan pravilnik o zaštiti od seksualnog uznemiravanja. Pravilnik o zaštiti od svih oblika zlostavljanja je upravo u toku donošenja na Univerzitetu umetnosti, kaže profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti Ana Martinoli.

Pre nego što je krenuo rad na ovom pravilniku, na Fakultetu dramskih umetnosti formirali su početkom 2021. godine grupu „FDU protiv nasilja“ kojom su želeli da osnaže studente da prijave slučajeve uznemiravanja.

 

U izveštaju te grupe navodi se da je tokom prva dva meseca od njenog formiranja primljeno devet optužbi za seksualno uznemiravanje, dok se ostale tri optužbe odnose na vređanje, omalovažavanje i ismevanje studenata.

Radna grupa „FDU protiv nasilja“ je osnovana sa ciljem da podstakne studente da kažu i komuniciraju ako postoji bilo kakav oblik uznemiravanja, pa i teških oblika zlostavljanja. Takođe, osmišljeno je da u isto vreme pruži i edukativni sadržaj koji omogućava i prepoznavanje oblika seksualnog uznemiravanja, objašnjava profesorka i članica grupe Ana Martinoli.

„Shvatili smo da vrlo često zapravo i nismo svesni da smo izloženi nekoj vrsti uznemiravanja i zlostavljanja, a da čak i kada smo svesni – ne znamo kakvi su mehanizmi zaštite. Studenti i studentkinje to ne znaju, a vrlo često i nastavnici to ne znaju – ne zato što ne žele da saznaju, nego zato što do tog trenutka prosto ta tema nije bila toliko u fokusu“,  smatra profesorka Martinoli.

Prema njenim rečima, grupa nije bila osmišljena sa namerom da bude „lov na veštice“ već način osnaživanja studenata i studentkinja. Međutim, dodaje da je ubrzo došlo do pokušaja tabloidizacije i senzacionalizovanja procedure, bez uvažavanja osetljivosti teme i privatnosti nastavnika i studenata.

 

Sistematsko sprečavanje žrtava da govore javno

Iako pravilnici, bar na papiru, žele da osnaže mlade da govore javno i prijave problem, potrebno je da društvo u celini uvidi da određena ponašanja nisu prihvatljiva i da ih je potrebno sankcionisati.

Psihološkinja i članica Autonomnog ženskog centra Tanja Ignjatović ističe da je cela kultura tako postavljena da se neka ponašanja koja pripadaju muškarcima normalizuju i legitimizuju, a istovremeno se ne daje glas žrtvama da o tome govore.

Kako ona navodi, žrtve  često osećaju da su one krive za to što im se desilo, stide se toga što im se desilo, uplašene su i zbog onoga što im se može desiti ukoliko o tome govore. Najčešće reakcije prestupnika povodom prijave za seksualno uznemiravanje su ili neprihvatanje krivice ili negiranje samog dešavanja.

„Oni koji to rade sistematski nikad neće priznati da to rade, svaki put prebacuju odgovornost na drugu stranu. Njima ne pada na pamet da prihvate ni delić odgovornosti, praviće šale da ste preosetljivi, da ne umete da se šalite ili će banalizovati, minimazirati i negirati da su ikada išta i rekli“, naglašava Ignjatović.

Najvažniji način za sprečavanje uznemiravanja jeste da se studenti i studenkinje edukuju o svojim pravima, kao i ostali članovi akademske zajednice. Pored toga, bitno je da se javno govori o ovom problemu kako ne bi ostao javna tajna ili glasina.

Zato je važno da se više studenata upozna sa propisima pravilnika, jer bi se time možda zaustavilo označavanje ove teme kao tabua i ostvario bezbedniji prostor za sve na Univerzitetu.

PROSTITUCIJA U SRBIJI

Autorka: Milena Savić

 

Pojam prostitucije, i danas, u savremenom društvu izaziva brojne kontraverze. Gledano kroz prizmu većine medija u Srbiji reklo bi se da je u našem društvu najzastupljenija elitna prostitucija koja podrazumijeva visoke prihode i klijente koji dolaze iz sfere javnog, najčešće etsradnog života. Ipak ukoliko u obzir uzmemo cjelokupan društveni kontekst nije teško uočiti da se prostitucija kod nas većinski odvija na (mnogo nižem?) uličnom nivou.

Prema podacima istraživanja koje je 2004. godine sprovedeno u devet zemalja, na pet kontinenata, 9 od 10 osoba u prostituciji su žene, a kao glavni razlog ulaska u prostituciju u čak 75% slučajeva navodi se siromaštvo. Jedna od autorki istraživanja „U ime (muškog) naroda“, koje govori o prostituciji u Srbiji, Hristina Cvetičanin Knežević ističe sličnu situaciju i kod nas.

– Prostitucija je jedna vrlo jasno orodnjena pojava. Žene su u velikoj većini osobe koje se odaju prostituciji, dok su muškarci isključivo osobe koje koriste usluge prostitucije– kaže Cvetičanin Knežević. Pored ovog ona dodatno problematizuje i praksu kažnjavanja prostitucije.  – Iako zakon u Republici Srbiji propisuje da se kažnjavaju i one osobe koje se odaju prostituciji kao i one koje usluge prostitucije koriste, praksa pokazuje da se u 3/4 slučajeva kažnjavaju samo osobe koje se prostituciji odaju, što dovodi u pitanje to da li se zakon zaista i primenjuje dosledno.- istče ona.

Imajući u vidu razloge zbog kojih žene ulaze u prostituciju, kao i praksu kažnjavanja postavlja se pitanje na koji način je moguće spriječiti diskiriminaciju i zaštititi njihova prava. U svijetu je poznato više modela regulisanja koji dovode do većeg nivoa sigurnosti u prostituciji- abolicionizam, dekriminalizacija i legalizacija prostitucije. Iako najpoznatiji model legalizacije nije se pokazao i kao najefikasniji. Njemačka je jedan od primera za to.  Prema podacima dostupnim na sajtu Sex inustry kills u periodu od 2003-2021 ubijeno je 160 žena, dok je veliki broj osoba koji vode bordele ili su njihovi vlasnici optužen ili osuđen za trgovinu ljudima. Sa druge strane postoji abolicionistički zakon koji je od 2016. primjenjuje u Francuskoj, koji podrazumijeva krivičnu odgovornost klijenata, a ženama koje žele da napuste prostituciju pruža sistematsku podršku.

Iz NVO „ Atina“ koji se bave probemom trgovine ljudima u izbjegličkoj populaciji smatraju da nijedan od vodećih modela regulisanja prostitucije nije savršen i sveobuhvatan, već  da svaki stavlja fokus na jednu granu prostitucije ili na specifičnu grupu prostituisanih osoba, a neke druge zapostavlja. Ipak, abolicionizam vide kao najadekvatnije rješenje od ponuđenih. – Abolicionizam polazi od stanovišta da je većina prostituisanih osoba pod nekom vrstom prisile stupilo u tu oblast, da u velikoj meri trpe nasilje i da bi rado prestale da se bave prostitucijom ukoliko bi imale dostupne alternative. Dosadašnja istraživanja pokazuju da u Srbiji preovladava ulična prostitucija. Prostituisane osobe pretežno dolaze iz marginalizovanih i socijalno osetljivih grupa, cene usluga su niske, a stopa nasilja visoka. Iz toga sledi da bi najprikladniji odgovor na stanje u prostituciji u Srbiji u ovom trenutku bio abolicionistički model.- kaže Jelena Hrnjak, programska menadžerka ove NVO.

U našem društvu, iako pogrešan, diskurs prostitucije kao najstarijeg zanata na svijetu veoma je prisutan, što ukazuje na to da se ne pravi distinkcija između običnog i seks rada, u okviru kog u najvećem broju slučajeva osoba biva eksploatisana. Kao posledica toga javlja se izrazito negativan stav prema ženama koje se bave uličnom prostitucijom.

Advokatkinja i istražiteljka teme prostitucije u Srbiji Dragana Pejović kazala je da se u Srbiji žene koje se bave prostitucijom smatraju nemoralnim, dok se uloga muškaraca kao korisnika tih uloga zanemaruje.

– Korisnici imaju novac, pa samim tim imaju i moć što ih čini nedodirljivim. Žena u prostituciji se gleda kroz prostituciju, njih prostitucija obeležava. S obzirom na to da seksulane usluge nude javno, za razliku od žena koje se bave visokom prostitucijom, izložene su svakodnevnom vređanju, neprimerenom dobacivanju i omalovažavanju. U medijima su predstavljene kao prostitutke, kurve, posrnule žene, što pokazuje da ulazak žene u uličnu prostituciju predstavlja gubitak dostojanstva, identiteta i izloženost nasilju.–

Uzimajući u obzir diskriminatorsku praksu u kažnjavanju kao i položaj i prava žena u prostituciji jasno je da pronalaženje adekvatnog rješenja predstavlja imperativ za institucije države. A šta ćemo kao društvo uraditi da do toga dođe ostaje da vidimo.

 „Tekst objavljujemo u okviru serije istraživačkih priča koje potpisuju studenti novinarstva iz Niša, Novog Sada i Beograda, kao deo projekta koji je nastao u saradnji sa organizacijom civilnog društva Partneri Srbija.”