Znate li kako je kada vam u porodilištu saopšte da sa vašim detetom nešto nije u redu?
Znate li kako je to kad vam lekari na sledećim kontrolama to potvrde?
Možete li da zamislite taj osećaj?
Onda upišete dete u vrtić. Za nekoliko nedelja vas zovu na razgovor i “objasne” vam kako vaše dete “urušava” rad cele grupe, i “toplo vam preporuče” da ga ispišete iz vrtića.
Znate li kako je teško kad svi vršnjaci vašeg deteta polaze u osnovnu školu, a vama su na upisu rekli da Vaše dete ne zadovoljava kriterijume za upis u prvi razred osnovne škole i da se predlaže odlaganje polaska za godinu dana. Niko neće da vam kaže direktno, a vi u duši – negde duboko, znate da neće ni poći u redovnu školu.
Šetate ulicom ili parkom sa vašim detetom sa mentalnim ili fizičkim nedostatkom a ljudi vas sažaljivo gledaju ili, još gore, čujete komentar “Jadan!”
Znate li kako je kad vršnjaci vašeg deteta upisuju srednju školu, fakultet, udaju se, žene – a vaše dete….
Znate li kako je to kad se svako jutro budite sa nadom da će se baš tog dana desiti čudo, da će vašem detetu biti bolje, ili da će vam neko javiti da su pronašli lek…
Saznanje da dete ima ozbiljnije smetnje u razvoju, ili da je obolelo od teške hronične ili neizlečive bolesti, izaziva kod roditelja čitav niz neprijatnih emocija kao što su ogromna bol i tuga, strah, stid, osećaj krivice i bespomoćnosti…
Ljudima iz okoline obično nedostaje iskustvo o tome kako se ponašati u blizini deteta sa smetnjama u razvoju i njegovih roditelja, pa ih nesvesno izbegavaju.
Roditelj je roditelj
Bolest ili ometenost predstavljaju ozbiljnu krizu u funkcionisanju porodice…>>