Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine

Strategija povećanja završavanja osnovnog obrazovanja:
(a) Udvostručiti obuhvat dece uzrasta 3-4 godine kvalitetnim programima predškolskog vaspitanja i obrazovanja, posebno dece iz osetljivih kategorija kojima je priprema za školu najpotrebnija;
(b) 100% obuhvat dece 5,5-6,5 godina obaveznim pripremnim predškolskim programom;
(v) Aktivno praćenje prelaska u 5. razred na lokalnom nivou;
(g) Optimalizacije mreže škola i razvijanje korektivnih mehanizama mreže (postojanje stalnih, povremenih ili privremenih domova za učenike osnovne škole i obezbeđivanje prevoza ili troškova prevoza za decu iz udaljenih mesta i siromašnih porodica koja od 5. razreda moraju da putuju do škole);
(d) Modernizacija obrazovne statistike koja uspešno prati kretanje kohorte tokom osnovnog obrazovanja.
Strategija podizanja kvaliteta:
(a) Podizanje kvaliteta rada nastavnika preko njihove bolje selekcije, inicijalnog obrazovanja, sistema usavršavanja, profesionalnog napredovanja i profesionalizacije uloge – veća autonomija i odgovornost za kvalitet rada;
(b) Uvođenje standarda kvaliteta (opreme, uslova, udžbenika, rada nastavnika, rada škole, učeničkih postignuća);
(v) Ostvarenje celovitosti delatnosti škole: nastavne, vannastavne, izborne, fakultativne i vanškolske aktivnosti i aktivnosti škole u lokalnoj sredini;
(g) Revizija vaspitno-obrazovnih programa da bi se obezbedila njihova savremenost, usklađenost, funkcionalnost i životna i socijalna relevantnost;
(d) Uvođenje jednosmenskog rada u školama (kad god uslovi to dozvoljavaju), organizovanje diversifikovanih oblika van-nastavnih delatnosti za učenike – drugačija struktura i vremenska satnica u školskoj radnoj nedelji za nastavnike i učenike, nastavnici i učenici imaju svakodnevno radno vreme (npr. 8:00–16:00) koje obuhvata i druge aktivnosti;
(e) Opterećenje učenika obaveznom nastavom ne sme preći 25 časova nedeljno, u mlađim razredima ne više od 20 časova;
(ž); Mehanizmi podrške inkluzivnom pristupu u školama: dodatno obrazovanje nastavnika za razumevanje inkluzivnog pristupa; pravljenje registra dece s teškoćama i smetnjama u razvoju; saradnja ministarstava obrazovanja, zdravlja, socijalnih pitanja i državne uprave i lokalne samouprave na praćenju i unapređivanju primene inkluzije i na širokom informisanju javnosti o inkluziji.

Razvoj opšteg srednjeg i umetničkog obrazovanja i vaspitanja (OSUO) se nalazi pred dva ključna izazova:
(a) nedovoljan obuhvat učenika OSUO i
(b) nedovoljan kvalitet.
Nedovoljan obuhvat je posledica:
(a) Dugog zanemarivanja gimnazija kao obrazovnog pod-sistema tako da iako poslednjih godina raste stopa upisa u srednje škole (sa 76,40% 2005. na 81,58% 2008. godine), samo četvrtina učenika četvorogodišnjih škola ide u gimnazije i srednje umetničke škole. U Srbiji je mnogo manji udeo gimnazijskog obrazovanja nego u drugim evropskim zemljama (jedino Češka Republika ima manji udeo, 21%);
(b) Mreža škola je dovoljno razvijena ali geografski raspored tih institucija ne omogućava jednaku dostupnost škola mladima iz svih opština. Deca iz osetljivih grupa i nerazvijenih regiona često nemaju mogućnosti da se obrazuju u gimnazijama i umetničkim školama, najčešće jer njihove porodice ne mogu da plaćaju školovanje van mesta stanovanja, a uz to školovanje ne vodi direktno zaposlenju, dugo traje i traži ulaganja.
Nedovoljan kvalitet se, između ostalog, očituje time da je zabrinjavajući procenat učenika uzrasta 15 godina funkcionalno nepismen (trećina populacije prema PISA, 2009), da su učenička znanja uglavnom reproduktivnog tipa, da je stepen primenjivosti tih znanja ispod svetskog i regionalnog proseka, da imamo zanemarljivo mali procenat učenika u najvišim kategorijama znanja (ispod 1%) i zabrinjavajuće veliki u najnižim kategorijama postignuća.
Ovo je rezultat više komponenti, u prvom redu sledećih:
(a) Kvalitet nastavnih metoda – nastava je pretežno predavačkog tipa, a mnogo manje je fokus na osposobljavanju učenika za samostalan intelektualni rad, rešavanje problema, donošenje odluka, evaluaciju i samo-evaluaciju;
(b) Ne postoji prava izborna nastava, programi su preobimni, po strukturi i sadržaju neprilagođeni prirodi ovih škola i karakteristikama učenika;
(v) Postoji velika neravnoteža između nastavnih i vannastavnih aktivnosti.
Strategija povećanja obuhvata se zasniva na opredeljenju da se poveća procenat građana sa tercijalnim obrazovanjem u Srbiji.
Trend u razvijenim zemljama je da 40-50% učenika ide u opšte srednje škole.
Dve važne strateške mere u tom smeru su:
(a) Podrška deci iz siromašnih porodica i deci sa sela da se školuju u OSUO (internati, domovi, plaćeno putovanje);
(b) Podizanje privlačnosti OSUO preko fleksibilne i bogate ponude nastavnih, vannastavnih i vanškolskih delatnosti i modularizacije programa koja omogućava individualizaciju nastave.
Strategija podizanje kvaliteta:
(a) Podizanje kvaliteta rada nastavnika preko bolje selekcije, inicijalnog obrazovanja i sistema usavršavanja, profesionalnog napredovanja i profesionalizacije uloge;
(b) Uvođenje standarda kvaliteta (školskog prostora, opreme, postignuća učenika, rada nastavnika i škole, vaspitno-obrazovnih sadržaja);
(v) Smanjenje broja učenika u odeljenju, da nije veći od 22–25, usvajanje novih školskih programa i primenu modernih oblika nastave/učenja;
(v) Otvaranje mogućnosti različitih trajektorija kojima učenici prolaze kroz školovanje;
(g) Održavati i dalje razvijati postojeće sisteme ispitivanja obrazovnih postignuća – nacionalna i međunarodna testiranja (PISA,TIMSS); (d) Uvođenje jednosmenskog
rada u školama i drugačije strukture i vremenske satnice u školskoj radnoj nedelji za nastavnike i učenike;
(e) Razvijanje vaspitne funkcije škole, prepoznatljivog školskog inentiteta i
(ž) primena mehanizama podrške inkluzivnom pristupu u školama.
Vizija razvoja srednjeg stručnog obrazovanja i vaspitanja (SSO) je da bude funkcionalno, racionalno, fleksibilno, dostupno svima i usaglašeno sa potrebama
tržišta rada. Za ostvarenje ove vizije preduslov i (razvojni) izazov je uspostavljanje jedinstvenog Nacionalnog sistema kvalifikacija za celoživotno učenje – kvalifikacije svih nivoa i vrsta bez obzira na način sticanja (kroz formalno ili neformalno obrazovanje odnosno informalno učenje – životno ili radno iskustvo) i životno doba u kome se stiču kvalifikacije (mladi ili odrasli).
Drugi ključni izazov je izgradnja efikasnog sistema upravljanja SSO na svim nivoima, uključivo i valjana podela odgovornosti nosilaca SSO na svim nivoima.
Za uspešno rešavanje ovog problema primeniće se sledeće mere:
(a) Obezbediti jasan i koherentan sistem upravljanja ključnim instrumentima razvoja SSO;
(b) Definisati uloge i odgovornosti svih učesnika i nosilaca SSO na svim nivoima;
(v) Jačanje odgovornosti svih nosilaca obrazovnih odluka u realizaciji strateških ciljeva i obezbeđivanju konzistentne implementacije;
(g) Osavremenjavanje normativnog regulisanja u svim segmentima realizacije SSO;
(d) Uspostavljanje i efektivna primena mehanizama koordinacije i saradnje nosilaca razvoja SSO.