Intervju Jesper Juul: Kako najbolje voditi dete na putu odrastanja?

Danski psihoterapeut, pedagog i autor već godinama neumorno nas uči kako pomoći mališanima da odrastu u samosvesne, srećne i zdrave ljude.

Ni autoritarno ni permisivno vaspitanje nije dobro

Tema roditeljstva je neiscrpna i  kompleksna, posebno poslednjih desetina godina tokom kojih su se promenile tradicionalne paradigme vaspitanja dece i pojavile razne nove teorije i pedagoški pravci. Ali, koliko god čitali i razmišljali o roditeljstvu, način vaspitanja često nesvesno preuzimamo od roditelja i ponavljamo iste greške, čak i rečenice koje su izgovarali naši roditelji. U silnim nastojanjima da što više pružimo detetu, ponekad mu možemo i naškoditi. Mnogi su roditelji zbunjeni različitim savetima pedagoga i psihologa koji su često neprimjenjivi u stvarnosti.

Ipak, na osnovu mnogih istraživanja, studija i iskustava u praksi, stručnjaci su došli do zaključka da ni autoritarni stil vaspitanja u kojem postoje stroga pravila ponašanja ni permisivni stil koji detetu sve dopušta nisu prihvatljivi, dobri i dugoročno zdravi za dete i njegov intelektualni i emocionalni razvoj.

Oba stila smatraju krajnostima i drastičnim načinima te preporučuju pronalaženje alternativnih načina vaspitanja. S tim se stavom u potpunosti slaže i danski porodični terapeut i pisac Jesper Juul, svetski priznati stručnjak i jedan od najvećih autoriteta u području roditeljstva i vaspitanja.

Odrasli trebaju voditi i biti odgovorni

Nakon brojnih knjiga koje je napisao o deci i vaspitanju i obrazovanju, u svojoj novoj knjizi Kako biti vođa vučjeg čopora donosi svoju alternativu teoriji o roditeljstvu kao vođstvu.

Da bi podigli i odgojili dete, smatra autor, odrasli trebaju preuzeti vođstvo i biti svesni u potpunosti svoje odgovornosti kao roditelja.

U svojim knjigama uvek naglašavate važnost komunikacije, posebno one između roditelja i deteta u ranom detinjstvu i vaspitanju, ali u današnjem svetu mnogi nisu svesni toga. Zašto je dobra i konstruktivna komunikacija toliko važna i zašto nam često predstavlja veliki problem?
Komunikacija je izuzetno važna jer je dobra komunikacija kao kamen temeljac bilo kog dobrog odnosa, bez obzira da  li je reč o odnosu s vašim detetom, suprugom ili dobrim prijateljem. Danas je komunikacija često veliki problem jer nikad nismo naučili dobro komunicirati zato što osobe uz koje smo odrastali, poput roditelja, baka, deda i učitelja, nisu bili dobri komunikacijski uzori. Većina njih učila nas je kako da budemo pristojni, a to je nekorisno u ličnim odnosima.

Ipak, moram naglasiti da je pristojnost izuzetno važna u svakodnevnom životu, posebno van našeg doma, npr. u autobusu ili pekari. Ali, u  intimnim odnosima važno je prvenstveno naučiti komunicirati na način da govorimo o sebi, a ne o drugome. Važno je reći detetu direktno: „Ne volim kad se ponašaš na određeni način i molim te prestani.“ Bitno je i objasniti sopstvene razloge i reći mu da to ne volimo zato što zbog njegovog ponašanja imamo dodatnog posla, npr. moramo očistiti pod ili nešto drugo – šta god bio razlog.

Deca do svoje treće ili četvrte godine nisu sposobna da razumeju pravila. Ne znaju šta znači poštovati pravila, ali poštuju svoju majku i svog oca. Stoga, ako vi kažete: „Ovo je moja granica, meni se to ne sviđa!“ oni to mogu prihvatiti. To je model za dobru komunikaciju. Pre bi roditelji prosto rekli detetu: „Nevaljao si. Prestani to da radiš!“ Zato smatram da je veoma važno govoriti prvenstveno o sebi.

Kako bismo dobro komunicirali sa svojom decom, partnerima i drugim ljudima, dobro je najpre razviti dobru komunikaciju sa samim sobom. Kako negovati i razvijati dobru komunikaciju?

Najpre moram reći da se ne slažem s vama jer ako kažete roditeljima da trebaju biti u kontaktu sa samim sobom, svojim osećajima, mislima i svojim samopouzdanjem, oni će najverovatnije reći: „Ja odustajem! Ja to ne mogu!“ Zato naglašavam da je naučiti dobro komunicirati proces i kako roditelji to znanje mogu steći upravo u komunikaciji sa svojim detetom.

Najveća vrednost koju nam deca donose u život, ako im dopustimo, je prilika da otkrijemo i istražujemo svoje sopstvene reakcije, ponašanja i načine komunikacije, kao i načine rešavanja konflikata. Obraćanjem pažnje na povratne informacije koje dobijamo od dece, na to kako ona reaguju na naše postupke, naučićemo više o sebi.

Povratne informacije koje nam dete daje u obliku svojih telesnih reakcija, kao i verbalnih odgovora, izuzetno su važne za razotkrivanje naših sopstvenih reakcija i ponašanja ako se dovoljno potrudimo da te njihove reakcije i odgovore dešifrujemo, što je često potrebno kod dece koja su stara do dve ili tri godine.

Postavljanje granica deci tema je mnogih vaših knjiga. Zašto su granice toliko važne?
Granice su važne jer permisivni stil vaspitanja koji detetu dopušta da radi šta hoće nije dobar za njega. Važno je da imamo uspostavljene granice kao odrasli jer će tako dete naučiti da i drugi ljudi imaju granice i kako različiti ljudi vole i ne vole različite stvari. I to je upravo način na koji ćete graditi i razvijati njihovu empatiju.

Moje granice kao roditelja su moje osobne granice – i intelektualne i emocionalne – one odražavaju ono u šta verujem i što znam, što mi se sviđa i što mi se ne sviđa, što želim ili ne želim. Ako dopuštamo detetu da zloupotrebljava naše granice, iznova i iznova, postat ćemo ljuti na dete i to uskoro nećemo moći sakrivati. To će se osetiti u našem glasu, očima ili na licu i to će ga jako zbuniti.

Zašto smatrate da je najvažnije u vaspitanju deteta razvijati njegovo samopoštovanje?
Najpre želim reći da nije potrebno ništa posebno raditi kako bi se razvilo samopoštovanje kod deteta. Ono što trebate učiniti jeste- prestati raditi ono što sprečava razvoj njegovog samopoštovanja.

Prema mom mišljenju, jedan od najopasnijih načina komuniciranja je moć definisanja, tj. određivanja – ako sam ja tvoj partner, otac, majka ili šef, ja sam tvoj učitelj i mogu te odrediti i tako ograničiti. Ja imam moć odrediti ko si i ja ću ti reći ko si ti i kakav si. To je veoma opasno u odnosu roditelj-dete jer su deca veoma ranjiva. Ako dete samo veruje i oseća da je ono što radi dobro i ima smisla, jer mu roditelji pružaju podršku u tome, prirodno će razviti samopoštovanje.

Ali, ako ga roditelji smatraju nevaljalim ili misle da se ne ponaša kako treba, dete će početi da više veruje roditelju nego samom sebi. Zato imamo mnogo generacija koje su odrasle ne verujući u sebe. Pripadnici tih generacija vrlo su ranjivi u odnosu sa bilo kim, posebno s partnerima, kojima potom dopuštaju da ih vređaju, ne poštuju i ponižavaju. To se događa kada dodelimo moć određivanja sebe nekom autoritetu izvan nas.

Važno je reći da ne postoje dobri i loši roditelji. Roditelji uvek rade najbolje što mogu, ali često to nije dovoljno dobro. Ipak, to ih ne čini lošim roditeljima; to samo znači da trebaju da nauče drugačije načine ponašanja. Posebno sam o tome pisao u svojoj novoj knjizi. Važno je da roditelji prestanu decu da vređaju, prestanu ih određivati i definisati i izazivati deci osećaj krivice kad komunikacija krene u lošem smeru. Kad je vaša komunikacija s detetom loša ili nedovoljna, pokušajte da se setite da ste vi odgovorni za to.

Šta je najvažnije za dete u prvim godinama vrtića, odnosno škole? Kad krenu u školu, većina dece ubrzo prestane istraživati svet jer se sve svede na skupljanje dobrih ocena i učenje napamet.
Kad se deca uključe u školski sistem, u prvim se godinama događa nešto na šta treba obratiti pažnju – dečija kreativnost se više ne podržava i ne ceni jer deca moraju učiti i ponavljati ono što govore njihovi učitelji. Deca su po prirodi inventivna, znatiželjna i kreativna, no u školskom okruženju te se njihove osobine često ne podržavaju i ne podstiču dovoljno. Zato deca naprosto odustaju.

Ponekad to, naravno, zavisi i od roditelja. Smatram da roditelji moraju da pripreme dete pre nego što krene u školu. Trebate mu reći: „Moraš ići u školu jer je tako propisano zakonom i treba da naučiš mnogo toga.

Ako postoji i konflikt između tebe i učitelja, to ne znači da je učitelj loša osoba, već samo da on radi u ‘muzeju’. I posle u životu, tokom studija i odrasle ,srešćeš ljude koji, u odnosu na tebe, veruju u posve različite stvari, ali to ne znači da  ti nisi u pravu, već da prosto treba da  poštuješ njihove vrednosti i stavove, kao i oni tvoje.“

U svojim knjigama mnogo ste pisali o tome koliko je važno biti svestan sebe, svojih emocija, misli i postupaka. Zašto je to toliko važno i kako razvijati samosvest kod dece?
Biti svestan sebe vrlo je važan sastavni deo procesa razvoja samopoštovanja. Dete treba naučiti kako će postati svesno svojih osećaja i misli. To je vrlo dragoceno u procesu odgajanja. Najbolji način na koji možemo pomoći detetu u tome jeste da jednostavno budemo zainteresovani za njega, pitamo ga za njegovo mišljenje, razgovaramo s njim o onome što zaista misli ili oseća, o onome što njegov prijatelj radi ili o onome što je njegova baka upravo rekla.

Na taj način deca uče kako da opišu i izraze svoja iskustva. Za mnoge starije generacije možemo reći da su bile gotovo „nepismene“ u situacijama kada su trebale da govorie o sebi, svojim osećajima i iskustvima kroz koja su prolazile, a to je izuzetno važno znati i moći u procesu razvoja samopoštovanja.

Koliko nas iskustva u detinjstvu zaista oblikuju i kako njihov loš učinak u odraslom uzrastu možemo umanjiti, izlečiti ili ukloniti?
Nikad nije kasno ispraviti i korigovati sopstveno ponašanje, kao i razumeti i preboleti svoja najranija iskustva iz detinjstva. U tome je važno da razvijamo empatiju, odnosno primenjujemo je tako što se nećemo pravdati ili braniti i da se ne osećamo krivi zbog svojih iskustava u detinjstvu ili onog što smo radili kao roditelji.

Jer i odbrana i krivica još nas više udaljuju i od nas samih i od dece. Nijedan roditelj nije savršen. Isto tako, nema ni savršenih društava ni savršenih učitelja. Deca jako dobro znaju da svi mi pravimo greške u procesu odrastanja – to je ono što oni sami rade svaki dan. Jedino što kao roditelji možemo jeste preuzeti odgovornost za svoje postupke.