Odgovornost

Uobičajeno je da pojam „odgovornost” koristimo dvojako: da označimo unutrašnje stanje kada se neko oseća odgovornim za nešto, kao i da označimo vrstu društvenog odnosa kada neko nekoga drži odgovornim za nešto. Razlika između unutrašnje i spoljašnje odgovornosti važna je zbog njihovog mogućeg konflikta. Nekoga ko se ne oseća odgovornim možemo da smatramo odgovornim za nešto ili neko može da se oseća odgovornim za nešto za šta ga drugi ne smatraju odgovornim. U prvom slučaju govorimo o neodgovornosti, a u drugom o preteranoj odgovornosti.

Reč „odgovornost” dolazi od reči „odgovarati”, to jest „govoriti”, što pretpostavlja da je odgovorna osoba ona koja treba da odgovori na neko prethodno postavljeno pitanje. Tako, na primer, ako neka grupa ljudi nešto radi, osoba koja bi želela da zaustavi te radove treba da ih pita: „Ko je odgovoran?”, jer će tako saznati ko je vođa grupe sa kojim može da razgovara ili pregovara.

Latinska reč je izvedena iz respondere, što ilustruje da i u drugim jezicima koren reči za odgovornost upućuje na istu mentalnu sliku.

Da bismo bolje razumeli odgovornosti treba znati da je pojam odgovornosti izveden iz jednog nadređenog pojma, a to je pojam dužnosti. Kada neko preuzme neku dužnost, postaje odgovoran za to kako je vrši. Ukoliko neko dobro obavlja svoju dužnost tada za to postaje zaslužan, a ako to ne radi dobro – tada postaje kriv. Tako se uspostavlja logički sled: dužnost – vršenje dužnosti – odgovornost – krivica ili zasluga. Kod razmatranja nečije krivice uvek se polazi od toga kakvu je dužnost osoba imala u datoj situaciji. Osobe koje nisu bile odgovorne za nešto ne mogu da budu ni krive za to.

Brojne društvene uloge podrazumevaju različite dužnosti i odgovornosti. Neke od tih dužnosti su implicitne, podrazumevaju se, a neke su izražene kao eksplicitni društveni ugovori između dve strane. Kao i u svakom ugovoru važno je da svaka strana prvo razume, a zatim i da prihvati svoju dužnost, čime postaje odgovorna.

Kako decu učiti odgovornosti

Posebno pitanje je kako decu učiti odgovornosti. Ovaj proces se sastoji u tome da se detetu nametnu određene dužnosti – šta ono mora i šta nikako ne sme; da se dosledno prati kako ono vrši te dužnosti, a onda da se, u zavisnosti od rezultata, dete pohvaljuje i nagrađuje ili kritikuje i kažnjava. Deca onih roditelja koji im ne dodeljuju dužnosti; koji ne prate kako ih deca vrše; koji ih dosledno ne sankcionišu; najverovatnije neće razviti osećanje odgovornosti. Ne treba živeti u iluziji da će trenutkom punoletstva dotad neodgovorno dete, odnosno tinejdžer, čudesno postati odgovorni odrasli.

Dok su raniji stilovi vaspitanja proizvodili mnogo preterano odgovornih, moderni stilovi proizvode previše neodgovornih odraslih.

Zoran Milivojević
Hvala sajtu: www.politika.rs