OsetiPrirodu2019 – hotel Javor
Naslovna » Deca » Deca » Ranko Rajović o sreći i manipulaciji

Ranko Rajović o sreći i manipulaciji

Svaki roditelj želi da njegovo dete bude srećno jer jedino srećno dete može imati i srećne roditelje. Međutim, prema mišljenju doktora Ranka Rajovića, stručnjaka u oblasti ranog razvoja inteligencije kod dece, upravo se tu nalazi i prostor za manipulaciju.

Dete će se svim snagama uvek truditi da dobije ono što želi. Često je to baš nešto što ne bi smeo da ima ili nešto što jednostavno nije prikladno ili potrebno detetu njegovog uzrasta, zbog čega to od roditelja i ne dobijaju. U savremenom svetu, a posebno u poslednjih nekoliko godina, mobilni telefon je jednostavno nešto što svako dete želi da ima, čak i pre nego što mu je zaista potreban. Ipak – telefon kao objekat želje nema zamenu. Isto je sa računarom, video igricama i slično. Da li je to razlog da roditelj jednostavno popusti i da detetu ono što želi?

Kako deca odrastaju tako se i njihove metode za dolaženje do željene stvari razvijaju. Ukoliko se na vreme ne postave određene granice, tvrdi doktor Rajović, što je dete starije to će lakše i više kontrolisati i manipulisati svoje roditelje.

– Armija roditelj ne zna šta će sa decom. Detetu je teško postaviti granice, pa oni idu do toga da se bude noću da igraju igrice. Dete kad igra igricu dobija endorfin u više navrata i postaje takoreći zavisno. Endorfinski stimulansi su morfijumski, to je kao droga – kaže doktor Rajović.

Prostora za manipulaciju od strane dece biće manje ukoliko roditelji na vreme postave granice, ali one koje su zdrave i potrebne kako bi se dete na pravi način razvijalo, bez osećaja da mu nešto nedostaje, da mu je nešto nedostupno ili da postoji nešto što im je zabranjeno – jer su upravo to stvari koje će i kasnije najviše želeti. Ukoliko se tako oseća, odnosno ukoliko ima postavljene granice bez ikakvog objašnjenja, kasnije u životu težiće samo ka onome što nema, što ne može da ima, što je zabranjeno i slično – misleći da je upravo to ono što mu je potrebno za sreću, za bolji i kvalitetniji život. Uostalom – to je sve što nikad nije imalo.

Postavljanje granica ključno je zbog vaspitanja dece. Granice se menjaju i pomeraju kako dete odrasta i to bi trebalo biti jasno i vidljivo. Granice će naučiti dete šta je ono što je ispravno, s obzirom na to da samo to ne može prosuditi ili shvatiti. Dete bi trebalo da granice shvata i kao lekcije, ali i kao zaštitu od svega na šta još uvek nije spremno, jer će se kasnije te granice izbrisati.

“Moj sin Danilo je za 5. rođendan dobio neku video-igricu i pošto ja nisam baš za to pitao sam rođaku koja je to kupila – zašto? Ona mi je rekla da ne bi trebalo da budem tako primitivan jer sva deca to imaju. ‘Kako će da se igra sa drugom decom ako ne zna ništa o tome?’ Pa vi vidite gde je tu logika, kad on tu igricu igra sam” – govori doktor Rajović.

Doktor je odlučio da svom sinu ipak dozvoli da se igra, ali samo pola sata dnevno. Ubrzo je to izmaklo kontroli, jer dete nije moglo da ispoštuje dogovor da igricu igra samo pola sata – hteo je više.

“Pokušao sam da mu objasnim da neće imati dobru akomodaciju oka, da će imati problem s pažnjom kad krene u školu, neće moći da čita duže od 15 minuta i da se to zove disleksija, on me je pustio da završim i pitao: ‘Je l mogu sad da igram?’ Shvatio sam da to ne vredi” – dodaje doktor Rajović detalje iz svog iskustva.

Autoritet i mudrost roditelja

Dete sa pet godina ne može da razume zašto ne bi trebalo da igra igrice svaki dan satima, niti koje su to sve posledice koje može trpeti zbog toga kasnije. Dete zna da želi da igra igricu i to je to. Ovde je ključna uloga roditelja, koji bi trebalo da zna kako da se izbori sa detetom u ovakvoj situaciji.

Nakon što ga je sin prevario nekoliko puta i igrao duže nego što je dogovoreno, doktor Rajović je predložio sinu novi dogovor. “‘Hoćeš da igraš ovo jednom ili dva puta nedeljno?’ pitao sam ga. On je odgovorio ‘A ne, ja hoću svaki dan.’ Ponovio sam – ‘Jednom ili dva puta nedeljo? Ako se ne dogovorimo uzeću ti.’ – onda smo se dogovorili. Dva puta nedeljno po pola sata, ponedeljkom i četvrtkom. Već sutra je prevario” – priča doktor Rajović.

“Uzeo sam mu telefon, plakao je raznim vrstama plača. Sledeći put kad je prevario, plakao je sat vremena. Treći put nije ni plakao. Shvatio je da postoji granica i da kad je pređe nema nazad. To je mudrost roditeljstva, postavljanje granica. Roditelji moraju da se edukuju, da čitaju, da vide šta je novo da bi naučili da se na pravi način postave”, napominje doktor Rajović i dodaje da bi roditelji trebalo da predvide kad može doći do problema.

“Nije problem da dete gleda pola sata u ekran pa da posle toga ode pola sata ili sat napolje da se istrči to nekako nadoknadi. Problem je ako nema kretanja, već se sve svodi na gledanje u ekran”.

Iako svaki roditelj želi da njegovo dete bude srećno i da odrasta uz različita zadovoljstva koja bi trebalo da budu deo svačijeg detinjstva, ipak bi i zdravlje i pravilan razvitak trebali da budu podjednako važni. Upravo zato sreća, zadovoljstvo i bezbrižnost ne smeju biti prostor za manipulaciju od strane dece – verujte da će vam kasnije biti zahvalni za sve što ste za njih uradili, a što ranije nisu mogli da shvate.

“Dete ima dosadu kao faktor razvoja. Kad mu je dosadno ono mora da misli, da smišlja, da koristi igračke za zabavu. Kad mu uključite crtani, ono ne mora ništa da radi, rešen je problem dosade. Detetu se to dopadne, hoće da sve probleme rešava tako, odmah i sad. Kao što crtani rešava problem dosade odmah i sad” – napominje doktor Rajović.

Još sličnih tekstova pročitajte OVDE

script async src="//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js">

Nema komentara.

Scroll To Top