Razredni starešina – majka ili maćeha?

Kao i u roditeljstvu, i ovde je najbolje pronaći pravu meru. Međutim, u nedorečenom sistemu prepunom rupa, mnogo toga “može, a i ne mora”. I zaista se sve svodi na nekakv lični doživljaj obavljanja ove, i te kako odgovorne, funkcije.

Verujem da i jedni i drugi gube meru iz najboljih namera. “Majke” su ubeđene da svojim učenicima na taj način pomažu da se lakše izbore s školskim problemima, i stalno imaju na umu da će dovoljno nepravde istrpeti kad odrastu, pa hajde da im makar sada pomognu. “Maćehe” misle da je za decu bolje da se što pre naviknu na odgovorno izvršavanje obaveza, jer ih sutra poslodavci neće maziti, već će trpeti penale za kašnjenje na posao, loše obavljene radne zadatke, i tome slično.

Moje iskustvo govori da su odeljenja “majki” uvek slabijeg uspeha, da su to odeljenja u kojima ostali nastavnici mnogo teže drže nastavu, pa čak i da u tim odeljenjima često vlada nejedinstvo. Da li to opravdava “maćeha stil”? Možda.
Mene od septembra, nakon višegodišnje pauze, ponovo čeka starešinstvo. Unapred me nervira silna dokumentacija koju ću morati da vodim, ali, Bože moj! Vodiću je baš kao i svaki put.

S druge strane, čeka me i bojazan da li ću od njih uspeti da stvorim kolektiv, pravi, u kome se ne cinkare drugovi, u kome je zajedništvo važnije od nekih malih ličnih ciljeva. Da li će i kod ove generacije upaliti moja rečenica “Mi ćemo vam biti profesori četiri godine, a vi imate priliku da jedni drugima budete prijatelji čitavog života.”? I ne, neću im tolerisati “uspavao sam se”, “zaboravio sam svesku”, “profesor me iznervirao pa sam tako odreagovao”. I na pitanje “Da li možete profesora matematike da pitate da mi zaključi četvorku?” odgovaraću sa “Zbog čega? Imaš zdravstvenih problema, porodičnih, ili si samo malo lenj i mrzi te da vežbaš?” I znam, pogledaće me kao Nemca, misliće da sam neviđeni baksuz, možda čak i da imam nešto protiv njega. Zavideće onom drugom odeljenju, sa “majkom”. I neće ukapirati da će njegova zaslužena trojka biti vrednija od nečije poklonjene petice. Zašto? Pa, zato što nema dovoljno godina da shvati da će ono što ne nauči u školi kad-tad morati da nauči, jer će ga neznanje sutra koštati posla.
A ja ću, kao i obično, kao i kad je moje dete u pitanju, ostati da razmišljam zbog čega spremam decu na pošten i odgovoran rad, bez hvatanja krivina, kada ZNAM u kakvom će društvu živeti.

Da.
Ja ću od septembra biti “maćeha” jednom odeljenju, sve do pred sam kraj njihovog školovanja. Onda ću malo da smekšam, kao i svaki put, ali tek u tih poslednjih par meseci, a i to tek jedva primetno.

Hvala sajtu: www.ljubinkabobanedic.blogspot.com