Tajna samokontrole -“marshmallow“ eksperiment 40 godina kasnije

U čemu je tajna dobrog uspeha u školi? Urođena inteligencija? Dugotrajna pažnja? Upornost? Tajna samokontrole -“marshmallow“ eksperiment 40 godina kasnije

Studije pokazuju da najveći doprinos uspehu može dati nešto tako jednostavno kao što je posedovanje dobre samokontrole.

Mnogima je poznat legendarni „marshmallow“ eksperiment (eksperiment s poslasticom od belog sleza).

U kasnim 1960-im i ranim 1970-im Walter Mischel sa Stanford Univerziteta izvodio je upravo ovakav eksperiment sa više od 500 dece iz vrtića. Postavio bi poslasticu pred četvorogodišnjake i rekao im da mogu da je pojedu odmah ili da sačekaju 15 minuta pa će dobiti još jednu. Manje od jedne trećine je bilo sposobno da sačeka dve poslastice. U uzrastu od 4 godine oni nisu razvili sposobnost da odlože zadovoljenje ovakvih izazovnih zahteva. Eksperiment sa slatkišem dao je fascinantne uvide u unutrašnje funkcionisanje motivacije i zadovoljstva i tome kako ovo dvoje doprinose budućem uspehu u školi i životu.

Tajna samokontrole -“marshmallow“ eksperiment 40 godina kasnije

Naučnici su nastavili istraživanje sa podgrupom od 60 učesnika koji se nalaze sada u svojim 40-im godinama čiji je nivo samokontrole ostao stabilan od detinjstva pa do odraslog doba. Studija je pokazala da deca koja su prilikom eksperimenta bila u stanju da se odupru slatkišu, bila više u stanju da se odupru psihoaktivnim supstancama, da održe telesnu težinu, ali što je veoma važno – u poređenju sa decom koja su pojela slatkiš ne čekajući ni minut, oni su uspešnije odlagali zadovoljstvo i imala bolji uspeh u školi.

Da li je moguće razviti tehnike koje pomažu da se poboljša samokontrola?

Obzirom da je dokazana veza između samokontrole i životnog uspeha postavlja se pitanje: da li je moguće razviti tehnike koje pomažu da se poboljša samokontrola, te možemo li ojačati sposobnost racionalne strane da pobedi impulsivnu? S tim ciljem provedena su nova istraživanja. Da bi mogli da izvlače bilo kakve zaključke, istraživači su, pre svega, morali da provere: da li deca, koja nisu mogla sačekati da dobiju nagradu, pokazuju nemogućnost samokontrole i u odraslom dobu i da li je njihova samodisciplina neuspela samo u određenim, emocionalno nabijenim slučajevima, te da li postoji razlika u moždanoj aktivnosti između onih koji su pokazivali veći i onih koji su pokazivali manji stepen samokontrole.

Samokontrola je rezultat procesa u dva dela mozga

Skenirali su mozak ispitanika dok su vršeni eksperimenti. Kako se ispostavilo samokontrola je rezultat procesa u dva dela mozga. Naše racionalne misli, kao što su:“ Ako sačekam dobiću drugi slatkiš“- zauzimaju mesto u predfrontalnom korteksu, povezanim sa kontrolom ponašanja i taj deo je bio više aktivan tokom eksprimenta kod osoba koje su pokazivale dobru samokontrolu (naročito kod zadataka koji su bili emocionalno nabijeni). Više hitne odluke kao što su: „Poslastica izgleda meka, slatka i ukusna i ja je zaista želim… Odmah sada!“ – su locirane u dubljem, više primitivnom delu mozga, povezanim sa zadovoljstvom i željom i tu je zabeležena veća aktivnost kod pojedinaca koji su imali problema sa samokontrolom. Istraživanja su pokazala da racionalne misli često bivaju izbačene iz koloseka od strane primitivnih sistema u mozgu što nije iznenađenje imajući u vidu značaj ovih sistema za preživljvanje tokom eona.

Može se reći da oni sa visokom samokontrolom imaju bolje mentalne kočnice, a oni sa niskom imaju bolje motore. Niska samokontrola nije sklona da aktivira prefrontalni korteks koji aktivira kognitivne sisteme koji kontrolišu funkcije kao što su: planiranje, rešavanje problema, radne memorije i rasuđivanje.