Majka je jedno zaguljeno zanimanje

Da preskočim onaj deo frke kad mi se dete rodilo – šta ću, kako ću, hoću li umeti (kuku!) da od ova 4,5 kila mesa čoveka napravim.
A kako nisam psiholog, ne ide ni da vam pričam o modelima vaspitanja i filozofiram o tipovima ličnosti roditelja. Umesto toga, navešću vam nekoliko momenata iz njenog, još malo pa osamnaestogodišnjeg života, kojih se živo sećam, i za koje mislim da su bili važni. Baš važni. Dovoljno je velika da ako ovo i pročita, sada je kasno. Mislim, sada sme da sazna.

Jes’ mi malo glupo da se hvalim rođenim detetom, pa ću preko pola razloga za moj roditeljski ponos da izostavim, ali ću vam reći da mi je dete vrlo duhovito, čovečno, nepovodljivo, kritično i samostalno. Te su mi osobine važnije od njenih petica.
Kako smo do toga stigle, ne znam baš ni sama. Ima genetike (dobro, de – s obe strane), ima vaspitanja, ima njene autonomne ličnosti, učiteljice, nastavnika, profesora, drugarica, drugova, knjiga, filmova, muzike… Ima svega.

S moje strane, između ostalog, bilo je i ovoga:
Najranije detinjstvo nam je prolazilo normalno – ništa nismo sterilisali, smeli smo da pokupimo grisine i kad nam ispadnu u parku, izbegavali smo skupe igračke, zamajavali smo se satima običnom kutijom od kreme (otvori – zatvori aktivnost), dobijene barbike smo prosleđivali drugim devojčicama, čije su mame to volele, a mi smo imali razne kockice, plasteline, bojice…

Kada je sa 3,5 godine krenula u vrtić, postigle smo dogovor: ne sme da tuče devojčice, i dečake sitnije od sebe; ostale sme, ako oni prvi udare, ili da bi odbranila nekog slabijeg. Molim lepo!

Nedelju dana posle 4. rođendana, otišla je na prvo zimovanje sa vrtićem (posle je išla redovno i na zimovanja i na letovanja, bez roditelja). Ne vezujte decu sebi za suknju! Osamostaljujte ih. Sebični ste ako ih ne pustite samo zato što će vam nedostajati. Ali, ne terajte ih da idu ako deca nisu spremna. Ovo moje je bilo spremno.

Negde u tom periodu sam na internetu naišla na studiju neke engleske naučnice (naravno da se ne sećam imena), koja je sasvim naučno objašnjavala da sviranje klavira u uzrastu od 4 do 6 godina direktno utiče na inteligenciju deteta. Baš klavir, i baš tada. Tvrdila je da se jedino tom aktivnošću postiže da neke moždane ćelije bacaju električne impulse do nekih drugih, sa kojima se inače ne bi nikada “srele” ako nema tog klavira do 6. godine. Ne sećam se kako, ali mene je ta naučnica ubedila. To je bio jedini moj roditeljski zahtev vezan za njene aktivnosti, ikada! Išla je na privatne časove i svirala klavir u tom uzrastu. Posle je nastavila još nekoliko godina, ali što se mene tiče mogla je i da izabere da neće više.

U vrtiću se prijavljivala za sve i svašta, i za sve je imala podršku: škola plesa, škola karatea… i tako redom, do ‘školice za manekene’. Pošto je meni sasvim odvratno da devojčice od pet godina uče da se vrckaju i trepću, to nisam htela da dozvolim. Jedino to, ikada! Kako? Pa pitala sam je šta je u kojoj školici učila, ona je odgovarala, a za školicu za manekene nije baš znala čemu služi. Kad sam joj objasnila, samo je rekla: “Šta? Da učim da hodam?! E, svašta!” I sama je odlučila da neće. Da, to je ta najveća roditeljska mudrost – pusti dete da odlučuje samo, ali se potrudi da odluči kako treba.