Sreća i porodice sa decom u Srbiji

Ono što roditelj najviše želi za svoje dete jeste da bude srećno. To je, takođe, i ono što bi svaka država trebalo da želi za svoje građane – mada zapravo sreća nije termin koji političari koriste da definišu svoje aspiracije.

Reč sreća je, može se reći – stigmatizovana, i smatra se nedovoljno ozbiljnom, pa čak i pomalo trivijalnom da bi je koristili oni koji se bave odgovornim poslovima.

Nasuprot tome, ako se vratimo u daleku prošlost, videćemo da je sreća bila centralni pojam u definisanju suštine života, načina na koji bi život trebalo da se vodi, pa i načina na koji se, u krajnjem slučaju, uređuje država.

Stari Grci i Rimljani naglašavali su disciplinu življenja, smatrajući da su umerenost i saosećajnost centralne vrline koje bi čovek trebalo da poseduje i da se te vrline moraju sistematski podsticati.

Po Aristotelu je „sreća smisao i svrha života, čitav cilj i kraj ljudskog postojanja”.

Slično tome, i osnove hrišćanstva uočavaju da je smisao života u našim odnosima sa drugim ljudima, a budizam naglašava sposobnost saosećanja sa drugima kao glavni izvor lične sreće.

Sreća je kao tema oduvek inspirisala filozofe, pisce i predstavnike verskih zajednica, ali je naučna zajednica tek odskoro ponovo „otkrila“ značaj ovog pojma. Proučavanje sreće se velikim delom zasniva na proučavanju i poštovanju subjektivnog mišljenja (najvažnije je kako se ljudi subjektivno osećaju), a nauka je tek u poslednjih 20 godina prihvatila značaj i legitimitet subjektivnog. Tako je došlo do ekspanzije kako kvalitativnih tako i kvantitativnih istraživanja o sreći, različitih načina merenja sreće i stvaranja naučne osnove za bavljenje srećom. Ova „objektivizacija“ sreće dovela je do toga da se sve češće čuje glas kako je pri formulisanju javnih politika potrebno voditi računa o načinu na koji one mogu doprineti sreći građana.

Ujedinjene nacije su uočile značaj merenja sreće i dubljeg razumevanja sreće u kontekstu oblikovanja politika – prvi međunarodni Izveštaj o sreći u svetu publikovan je 2012. godine.

Zanimljivo je istaći da su Kostarika i Meksiko pozicionirani iznad Amerike i Velike Britanije, Brazil iznad Nemačke, Gvatemala i Bolivija pre Poljske i Hrvatske, a Mongolija, Zimbabve, Tunis i Irak pre Srbije, koja je na datoj skali na 106. mestu.

Ako se gleda samo jedan aspekt sreće – a to su odgovori na pitanje „koliko se lično osećaš srećnim” – iznenađenja su još veća, jer su tri zemlje sa najvišim rezultatima Kolumbija, Malezija i Brazil.

Kako pokazuju istraživanja sreća je „zarazna“, tako da ljudi koji su okruženi srećnim ljudima, lakše i sami postaju srećni.

Ko misli da je srećan, on je odista srećan.
Jovan Dučić

Kako se UNICEF bavi pre svega položajem dece, interesovalo nas je da otkrijemo na koji način javne politike mogu da doprinesu sreći dece. Početna pretpostavka ovog istraživanja bila je da jaka i srećna porodica, koja pruža toplu, stimulativnu atmosferu i sigurnost detetu – predstavlja važan osnov da dete postane srećno, da izraste u srećnu osobu. U tom smislu srećna porodica našla se u fokusu našeg istraživanja. Iako se često pominje važnost porodice, vrlo je malo javnih politika, pa i programa, orijentisano na podršku porodici i roditeljstvu. U svetu u kojem je oblikovanje politika podeljeno u sektore, sa rigidno podeljenim ulogama i odgovornostima različitih aktera, akcenat na porodici i politikama jačanja porodice ostao je u drugom planu, i to važi za različite države i kontinente i nije specifično samo za Srbiju.
Ovim izveštajem želimo da podstaknemo debatu o načinu na koji porodicu možemo da vratimo u prvi plan. Ako zaista želimo da u Srbiji unapredimo okruženje za rast i razvoj dece, neophodno je da, za početak, razumemo šta je to što jednu porodicu čini snažnom i srećnom, i šta možemo da učinimo da osnažimo one koje to nisu.

Sreća se lako širi. To je jedina zaraza koju treba pospešivati.
Anonimni autor