Dugotrajan stres iznutra izjeda

– Znaci za uzbunu postoje u svim uzrastima i društvenim kategorijama. Zabluda je da o tome ne treba pričati, na primer, da kada neko hoće da se ubije potrebno je izbegavati tu temu. Misle, ako ne talasaju, situacija će se rešiti. To je predrasuda i ako primetite da neko oseća nezadovoljstvo, počinje da se preslišava šta je sve uradio u životu, oprašta se, pakuje stvari – otvoreno ih pitajte zašto to rade. Time ih nećemo podstaći da nešto urade, već ćemo otvoriti temu i pomoći im da se opredele da potraže pomoć. Kada neko smatra da život nema smisao to znači da su ugrožene njegove najviše vrednosti, bilo gubitak ljubavi, posla, ili što nije uradio životni cilj. Zato je važno da verujemo da život ima smisao. Različite stvari mogu da nas gurnu “preko ivice” i razlozi zašto ne treba da živimo zavise od osobe do osobe. U zavisnosti od toga kako ljudi vide sebe, druge ljude i situaciju, podići će ruku na sebe ili druge, ako im je usmeravanje nasilja “slab šav” – kazuje nam sagovornica.

Ulogu države u rešavanju ovog problema Maja Stoparić vidi pre svega kroz stav da “državu čine ljudi”. Nagomilane probleme je teško rešiti za nekoliko meseci, bez obzira na obećanja koja slušamo na televiziji, baš kao što je nemoguće vaspitati dete za tri meseca. Svi ljudi koji rade u državi obavljaju svoj posao i u zavisnosti od toga oni mogu doprineti boljitku, međutim veliki broj nas izjeda činjenica da zakon nije isti za sve.

– Zakoni i pravila koja se donose ne vrede ukoliko ne važe za sve građane, što se često dešava i ljudi osećaju nepravdu, pa ceo sistem pada u vodu. U tom smislu mi nazadujemo i zato nema promene. Odgovornost ljudi koji govore o promenama, na bilo kojim da su položajima, jeste da ne govore narodu da ćemo svi biti bogati i srećni kada se nešto desi. Tačna informacija je da mora puno da se radi i da se promeni način razmišljanja. Mi previše čekamo da se nešto desi da bi nam se život poboljšao, odlažemo trenutak kada moramo preuzeti odgovornost za svoj život u meri koja je moguća, a promene delova svakodnevnog života i osećanje da smo to učinili nam niko nemože oduzeti – poentira psihoterapeutkinja Maja Stoparić.

Strašno važne sitnice

– Neke stvari su vrlo jednostavne i važile su pre sto i dvesta godina. Život je najvažniji i njega čine dani. Možda ne možemo promenti ekonomsku situaciju u svom okruženju ali možemo da “nabildujemo” neki svoj zdrav potencijal. Ako nije tako, otvaramo novi problem – psihosomatiku. Dugotrajni stres kog građani trpe, i to oko važnih životnih pitanja poput egzistencije i školovanja dece, može da razvije niz psihosomatskih problema od kojih mogu patiti ljudi koji žele da budu jaki potiskujući emocije, pa kažu sebi “izdrži to, istrpi, budi jak”. Moramo se prilagoditi, znati na šta možemo da utičemo i baviti se rešivim stvarima. Ako osoba stalno oseća neprijatnost i ništa ne radi tim povodom, ili radi pogrešno – a tu spadaju alkohol, čak i preterano vežbanje – taj stres može preći u teži oblik, kada telo počinje da pati: čirevi, srce, glavobolja ili karcinom u najtežim sučajevima. Takođe, kada neko kaže “mene ništa ne može da poremeti, ne doživljavam stres”, onda ta osoba zapravo nema sistem vrednosti. Ako ljude nešto ne može da pomeri oni nemaju važne stvari u životu i zato ne reaguju na ugrožene vrednosti.