Dugotrajan stres iznutra izjeda

Sve češća ubistva zbog par stotina dinara, ljubomore, poslovnih i ljubavnih neuspeha… posledica su lošeg rešavanja stresnih situacija, kojima su građani/ke Srbiji izloženi u prevelikoj meri nakon višegodišnjeg nagomilavanja društvenih i ekonomskih problema.

“Pucanje po šavovima je odlična metafora koju koristimo i mi u psihoterapiji. Suština je u stresu i u tom smislu možemo da kažemo da se ono dešava na društvenom nivou jer je sve više ljudi koji “pucaju” na svoj individualan način i reaguju u zavisnosti od toga kakav im je sistem vrednosti”, kaže za naš list psihoterapeutkinja Maja Stoparić.

– Ljudi znaju da to nije bolest ili dijagnoza, nego vrsta napetosti. Spoljašnji faktori utiču na nas i poremete nam ravnotežu. U psihologiji, ljudi reaguju ne na događaj, već na značenja koja mu daju. Ako je meni nešto važno, ako je moja vrednost ugrožena, osećaću visoki stres i neprijatno osećanje. To je svakodnevnica u svakom društvu kojom možemo da objasnimo različite probleme. Ljudi reaguju u zavisnosti od toga “kako su sašiveni”, kakav im je karakter, kako su vaspitani i kakva im je ličnost – kada trpimo stres postoji mogućnost da se “rašijemo” po najslabijim šavovoima.

O tome kako sistem vrednosti utiče na rešavanje stresnih situacija naša sagovornica kaže da bi ljudi trebalo da uče decu da je najvažnija stvar u životu to što su živa! To je osnovna prevencija čak i u društvu koje je tranziciono, gde šavovi lakše pucaju. Kada ih volimo bez uslova, ta deca kada porastu neće postavljati sebi nove uslove zašto nekada njihov život gubi smisao. Ukoliko osoba ne ostvari uslove poput novca, zaposlenja, dece ili fizičkog izgleda, smatra da život nema smisla i može sebi da ga oduzme. O drugim uzrocima “pucanja”, pored opštih mesta poput besparice i nezaposlenosti, Stoparić kaže da se tranziciona društva teško snalaze i adaptiraju na promene.

– Ono što je različito kod nas, jer nismo generalno apatičan i depresivan narod, je što ova situacija izrazito dugo traje. Ljudi gube nadu da će se ikada išta promeniti i osećaju da ne mogu da pozitivno utiču na promene u svom životu. Zato smo apatični i depresivni. Ono što mogu da učine je da počnu posmatrati svoj život u sitnijim stvarima, na dnevnom nivou, nasuprot opcije da su potpuno ravnodušni i da se izoluju, što nije dobro, jer dugotrajno loše utiče na organizam i stvaraju se psihosomatske bolesti. Treba da mislimo o prijatnim situacijama koje smo imali tokom dana, merimo minimalne kvalitete života – s kim smo se čuli, da li smo pričali s decom ili prijateljima, tako možemo poboljšati doživljaj svog života u stvarima na koje možemo da utičemo – savetuje Stoparić.

U Srbiji svaka demografska grupa ima svoje slabosti. Ljudi koji su detinjstvo proveli u socijalizmu morali su se naviknuti na promene, u zavisnosti kako su vaspitani. Realnost se promenila i neki se nisu adaptirali i promenli svoje navike da bi preživeli. Kada je današnja mlada generacija u pitanju, oni mogu lakše da posegnu za zadovoljstvima poput droge i alkohola i preti im opasnost od razmaženosti i nedostatka radnih navika. Oni mogu imati probleme za dvadesetak godina, kada budu morali da istrpe neprijatnosti. Mala deca koju vaspitavaju televizija ili društvene mreže sama donose odluke šta je normalno a šta nije, i to dovodi do dugoročnih posledica u kojima sistem životnih vrednosti za tu decu neće biti odgovarajući da bi dugoročno začuvala mentalno zdravlje.

Znaci za uzbunu…>>