Ko se boji škole još?

Ko je pogrešio kada roditelj na pitanje: “Pa dobro dete, za koga ti učiš, za mene ili za sebe?”, dobije odgovor od prvaka, drugaka: “Pa, za tebe, mama!”

Predškolskoj deci nudimo samo lekcije iz motorike:
da nauče da hodaju, da trče, da sama jedu nožem i viljuškom, da zapertlaju pertle, da nauče da voze bicikl, da plivaju…

A kada pođu u školu, svi navalimo da cedimo i poslednji atom mentalne snage. Odjednom, zabranjujemo im i ukidamo sve ono što su do tada naučili, a to je “da budu deca i da se igraju”. Pokušavamo, očekujemo, tražimo ili zahtevamo “novo” dete, da preko noći zaboravi na “svoje lekcije iz motorike” i da “počne da uključuje vijuge”, da “misli”, pamti, piše, zbraja…

Roditelji vole svoju decu, ali rečenica: “Pusti ga nek se igra, kad pođe u školu toga više nema” je mač koji seče i roditelje i dete.

Zašto je škola, rad, učenje, disciplina… glavni lopov sreće naše dece?
Sa polaskom u prvi razred, zbog ozbiljnosti sa kojom roditelji izvode “rituale”, ta naša “puštena” deca se nađu u čudu. Sada, “treba” da postanu ozbiljni, odgovorni, savesni, pametni… a niko ih tome nije naučio. Roditelji strepe, brinu, proveravaju, kontrolišu domaći, a deca su sve bleđa i sa sve većim podočnjacima.

Za koga je škola “bauk”?
Za decu ili za roditelje? Ko se tu plaši? Da li oni roditelji koji “jure” sa časova klavira, na časove engleskog, rancuskog, treninge ili u školigrice, oni koji detetu “gurnu” olovku onog trenutka kada je samo pojelo tanjir supe, ili roditelji koji su i sami “nespremni” polazili u školu, koji su se plašili keca iz matematike, stideli se da pročitaju svoju pesmu
ili tugovali što “kod njihove učiteljice nema časova fizičkog”? Ili naša deca, koja vide samo zabrinuta, preznojena ili roditeljska lica puna iščekivanja?

Ako su roditelju važne te petice u prvom, četvrtom, petom, osmom razredu, za dalje školovanje, u četvrtom gimnazije za fakultet, za život, zašto očekuju da im ih dete i učiteljica poklone? Zato što je “rodio inteligentno dete”, zato što mu je obezbedio “bezbrižno” detinjstvo, zato što je “išlo i na more i na skijanje”, zato što je svoj “život žrtvovao za njegovu sreću”…?

Zaboravljamo da je škola maraton i da je naš zadatak da dete “treniramo” da istrči tu distancu. Ne smemo se ljutiti
na dete što ne može sa lakoćom da istrči tu “obaveznu dugu prugu” od osam razreda, sa preponama i jarkovima, a da ga nismo ni dana trenirali.

Božji miljenici su oni roditelji koji upišu dete kod “dobre, ambiciozne” učiteljice, jer ona će pomoći da oblikujemo dete u “pametnog, zdravog, odraslog čoveka”, koji će da ostvari sve naše ambicije, naše tajne želje i stremljenja, sve ono što mi sami nismo uspeli, jer nam nisu dok smo bili deca pokazali kako.
Ali… ovaj “ulazak u Raj” zavisi od jednog trenutka u životu deteta. Ne, to nije trenutak rođenja, prvo “mama”, prvi korak, razbijeno koleno… To je momenat kada vam, po prijavi za prvi razred, psiholog škole saopšti da je vaše dete “normalno, i da je sposobno da pohađa redovnu školu”. Sada ima nade za vas.

A čemu služe testiranja za upis u prvi razred “obaveznog” školovanja?
“Da raščistimo situaciju” i dilemu: u koje dete treba ulagati svoj rad, trud i znoj, a u koje dete ne? Koliko dete može da pruži? Da li onoliko koliko tražimo od njega ili koliko pokazuje test inteligencije? Ko to može da odredi? I, da li se deca, već na predškolskom uzrastu toliko razlikuju po inteligenciji, ili su to samo manje ili više edukovana deca, deca koja jesu ili nisu nešto “trenirala”, videla, nešto naučila?

Istraživanja su pokazala da muzički nadarena deca često podbacuju na testovima inteligencije, a da su “izuzetna” deca samo za nijansu bolja od prosečne na testovima opštih sposobnosti.

Šta dete mora da uradi prilikom testiranja da se ne bi dogodilo da ga proglase za “slabo inteligentno” ili jezički hendikepirano: