Vodič kroz prava osoba sa invaliditetom

USTAV REPUBLIKE SRBIJE
Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 98/06), kao najviši pravni akt u Republici Srbiji zabranjuje svaku diskriminaciju, pa i diskriminaciju osoba sa invaliditetom.

Pred Ustavom i zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Ustav zabranjuje neposrednu ili posrednu diskriminaciju, diskriminaciju po bilo kom osnovu, naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Republika Srbija, pored drugih odnosa i oblasti, uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti zdravstva, socijalne zaštite, boračke i invalidske zaštite.
Slobode i prava ostvaruju se, a dužnosti se ispunjavaju na osnovu Ustava, osim kad je Ustavom predviđeno da se uslovi za ostvarivanje pojedinih sloboda i prava utvrđuju zakonom. Zakonom se može propisati način ostvarivanja pojedinih sloboda i prava kad je to neophodno za njihovo ostvarivanje.
Zloupotreba sloboda i prava čoveka i građanina protivustavna je i kažnjiva, onako kako je to zakonom predviđeno.

Obezbeđuje se sudska zaštita sloboda i prava zajemčenih i priznatih Ustavom.

• Svako ima pravo na zaštitu zdravlja.
• Deca, trudnice i stara lica imaju pravo na zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, kad to pravo ne ostvaruju po nekom drugom osnovu, a druga lica pod uslovima utvrđenim zakonom.
• Svako ima pravo na rad.
• Jamči se sloboda rada, slobodan izbor zanimanja i zaposlenja i učešće u upravljanju. Svakome je, pod jednakim uslovima, dostupno radno mesto i funkcija.
• Građanima koji su delimično sposobni za rad zajemčuje se osposobljavanje za odgovarajući posao i obezbeđuju se uslovi za njihovo zapošljavanje, u skladu sa zakonom.
• Država obezbeđuje socijalnu sigurnost građanima koji su nesposobni za rad, a nemaju sredstva za izdržavanje.

KONVENCIJA O PRAVIMA OSOBA SA INVALIDITETOM
Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je jednoglasno 13. decembra 2006. godine Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju.

Republika Srbija je potpisala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju 17. decembra 2007. godine. Posle usklađivanja propisa Republike Srbije sa odredbama Konvencije, Narodna skupština Republike Srbije ratifikovala je Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju izglasavanjem zakona o potvrđivanju Konvencije i Opcionog protokola („Sl. glasnik RS“, broj 42/09) 29. maja 2009. godine.

Konvencija ne stvara nova prava za osobe sa invaliditetom već predviđa koje mere će države preduzimati kako bi osobama sa invaliditetom omogućile da u praksi efikasno ostvaruju građanska, politička, ekonomska, socijalna, kulturna, socijalna i sva druga prava koja im pripadaju.
Konvencija propisuje mere koje države moraju da preduzmu kako bi osobama sa invaliditetom omogućile puno i ravnopravno učešće u svim oblastima društvenog života na osnovu jednakosti sa drugima.

Države strane ugovornice prihvataju da obezbede i unaprede puno ostvarivanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve osobe sa invaliditetom bez diskriminacije bilo koje vrste po osnovu invaliditeta (član 4). Države su dužne da Konvenciju i sve druge propise i odluke koje se tiču osoba sa invaliditetom sprovode uz konsultacije sa ovim osobama i njihovim reprezentativnim organizacijama. Trebalo bi da preduzmu mere kako bi pitanja položaja osoba sa invaliditetom uključile u sve relevantne opšte propise i politike (član 4). Države su dužne da osobama sa invaliditetom obezbede efikasnu pravnu zaštitu od diskriminacije (član 5).

Konvencija predviđa obaveze država da preduzmu mere kako bi ženama sa invaliditetom (član 6) i deci sa invaliditetom (član 7) omogućile da uživaju sva prava pod jednakim uslovima.

Konvencija članom 8 predviđa mere koje će države preduzeti radi podizanja nivoa svesti o pravima osoba sa invaliditetom. Države su takođe dužne da preduzmu odgovarajuće mere kako bi otklonile barijere i osobama sa invaliditetom obezbedile pristup fizičkom okruženju, javnom prevozu, informacijama i komunikacijama, uslugama namenjenim javnosti (član 9).

Konvencija propisuje niz mera koje države treba da preduzmu kako bi osobama sa invaliditetom obezbedile ostvarivanje sledećih prava:

• Pravo na život (član 10)
• Zaštita u situacijama rizika (član 11)
• Jednako priznanje pred zakonom (član 12)
• Pristup pravdi (član 13)
• Sloboda i lični integritet (član 14)
• Zaštita od torture i nehumanog postupanja i kazni, uključujući medicinske eksperimente (član 15)
• Zaštita od nasilja, zlostavljanja i eksploatacije (član 16)
• Fizički i moralni integritet (član 17)
• Sloboda kretanja i pravo na državljanstvo (član 18)
• Sloboda mišljenja i izražavanja, pravo na prijem i širenje informacija (član 21)
• Pravo na privatnost (član 22)
• Pravo na bračni i porodični život (član 23)
• Pravo na obrazovanje (član 24)
• Pravo na zdravstvenu zaštitu (član 25)
• Pravo na rad i zapošljavanje (član 27)
• Pravo na socijalnu sigurnost (član 28)
• Pravo da biraju, budu birana i učestvuju u upravljanju javnim poslovima (član 29)
• Pravo na učešće u kulturnom i sportskom životu zajednice, u rekreativnim i turističkim aktivnostima (član 30)

Konvencija takođe uređuje mere koje države treba da preduzmu kako bi osobama sa invaliditetom omogućile:

• samostalni život i uključenost u lokalnu zajednicu, uz odgovarajuće službe podške (član 19),
• mobilnost, uz upotrebu odgovarajućih pomagala (član 20) i
• habilitaciju i rehabilitaciju (član 26).

Socijalna zaštita…>>